Kritične nedelje na putu Srbije ka Evropi

INTERVJU
Srbija će, prema mišljenju Pavola Demeša, direktora Transatlantskog centra za centralnu i istočnu Evropu "Nemačkog Maršalovog fonda" sa sedištem u Bratislavi, bez sumnje postati član Evropske unije, a ključna uloga političara, civilnog sektora i medija jeste da građanima Srbije objasne šta za njih predstavlja evropska budućnost zemlje, ali i da se ubrzaju reforme koje vode ka članstvu u EU.

Naredni meseci su kritični za to. U Evropi postoji dobra volja, ljudi u EU veoma pozitivno, ali i sa olakšanjem gledaju na sve što se desilo posle dramatičnih nedelja u kojima je formirana vlada – kaže za "Politiku" Demeš, koji je od 1993. do 1997. bio i spoljnopolitički savetnik predsednika Slovačke.

Da li se stanje u Srbiji, u proteklom periodu, može porediti i sa vremenom kada je premijer Slovačke bio Vladimir Mečijar i kada su pregovori EU sa Slovačkom prekinuti?

Tranzicija u obe zemlje praćena je rađanjem neoautoritarnih lidera. U Srbiji to je bio Slobodan Milošević, a u Slovačkoj Vladimir Mečijar. Ipak, postoji razlika u stepenu njihovog autoritarizma. Milošević je, za razliku od Mečijara, koristio brutalnu silu i inicirao mnoga nasilna rešenja. Ali i mi i vi morali smo da promenimo ove lidere na demokratskim izborima i uz pomoć civilnog sektora. I tu postoje sličnosti. Mnogi srpski političari, ali i predstavnici civilnog sektora, ugledali su se na neke postupke slovačkih političara i predstavnika civilnog društva i uspešno su primenili njihove metode.

Da li bi odnos Evropske unije prema Srbiji u slučaju da je Srpska radikalna stranka došla na vlast mogao da se poredi sa onim koji je EU imala prema Slovačkoj u doba dok je premijer bio Mečijar?

Vladimir Mečijar je bio demokratski izabran. Nije došao na vlast neustavnim putem.

Baš kao što su i radikali u Srbiji osvojili većinu na izborima.

Da. Ali Mečijar je posle počeo da zloupotrebljava svoju moć. Svaka nova zemlja mora da ispuni kriterijume koje postavlja EU u ekonomskom, političkom i društvenom životu. Ko ih ne ispuni, nema šanse za pridruživanje, jer bi to destabilizovalo EU. Ako bi političari, kao što su u vašem slučaju radikali, bili na vlasti, ne vidim ni najmanju šansu da počnete pregovore o pridruživanju EU. Neke izjave koje je lider radikala, kao predsednik parlamenta, dao u vezi sa odnosima Srbije i EU ili Srbije i Rusije ili u vezi sa rešavanjem kosovskog pitanja pokazale su da je on u potpunosti nekompatibilan sa sistemom vrednosti EU. Mislim da je sad kad imate prodemokratsku i proevropsku vladu mnogima u EU laknulo. To otvara novo poglavlje za vas da počnete pregovore sa EU.

Kako su pregovori Slovačke sa EU tekli posle odlaska Mečijara?

Slovačka je imala sreće, jer za nas je pridruživanje EU bilo veoma dostižno. Naši susedi, Češka, Poljska i Mađarska, već su pregovarali o veoma praktičnim i konkretnim pitanjima, a iz Evrope nam je poručeno da, ako promenimo političku situaciju, možemo da pregovaramo i u veoma kratkom vremenu postanemo član EU. Sami pregovori sa EU fantastično su uticali na to da naša politika postane transparentnija i efikasnija. Bili smo pod stalnom kontrolom, na svim nivoima, s obzirom na to da je trebalo ispuniti uslove koje su i sve druge države kandidati za EU morale da ispune. Zato i verujem da je početak pregovora o pridruživanju sa EU dobar, ne samo zbog samog pridruživanja, već i zbog toga da se vaš politički život učini transparentnijim, efikasnijim, odgovornijim i razumljivijim za ljude, zašto političari rade to što rade.

Da li ovo može da se shvati kao poruka i Beogradu, ali i Evropskoj uniji da bi Srbija što pre trebalo da počne pregovore o pridruživanju?

Da. Srbija je ključna država za stabilnost i prosperitet Balkana. Bez predvidive Srbije, koja ima stabilan politički život, teško je zamisliti da će mnoga komplikovana pitanja na Balkanu biti rešena, što jeste interes EU. Slovačka je bila označena kao crna rupa Evrope. Danas je, međutim, njena ekonomija jedna od najbrže rastućih u EU. Siguran sam da je za modernizaciju Slovačke proces integracije u EU bio fundamentalan.

Spomenuli ste da je Mečijar govorio o duplim standardima. Imate li utisak da u pojedinim slučajevima ima duplih standarda u odnosima EU prema zemljama koje žele da budu članice unije.

Mislim da je najbolje za vaše političare i medije da gledaju i uče iz procesa deset bivših komunističkih zemalja koje su sad u EU. Neke od tih zemalja su nove, nastale posle raspada Čehoslovačke, SSSR-a ili Jugoslavije. Neke su velike kao Poljska sa 40 miliona stanovnika, neke su male sa manje od dva miliona, to su različite istorije, različite dominantne religije... Sve te zemlje morale su da transformišu svoj društveni, politički i ekonomski život na isti način i da ispune iste uslove da bi mogle da uđu u EU. Priznajem da su Bugarska i Rumunija pažljivije posmatrane, kao što će i sve nove zemlje biti još više pod lupom, ali to ne bih nazvao duplim standardima. Jer, mi želimo zemlje zapadnog Balkana u EU, ali sve zemlje biće ocenjivane pojedinačno. Teško je očekivati da će biti masovnog primanja, da će EU čekati da se sve zemlje sinhronizuju i uđu odjednom. Percepcija svake zemlje u tom slučaju je da je tretirana na poseban način.

Ali nekada se od Srbije tražilo nešto na šta teško da bi onaj ko to od nje traži sam pristao. Kao kad je na primer, glavni tužilac Haškog tribunala Karla del Ponte 2001. godine insistirala na brzim izručenjima optuženih za ratne zločine bez donošenja neophodnog zakona.

Pre bih rekao da su u nekim slučajevima međunarodni predstavnici pokazivali, ne dvostruke standarde, već nestrpljivost, manjak razumevanja i senzitiviteta. U nekim slučajevima nije lako za zapadne političare da shvate kompleksnost vaše tranzicije i onda su nestrpljivi i pokušavaju da proguraju brza rešenja. Ne želim da kažem da su EU i tribunal sve uradili kako treba prema Srbiji, ali Srbija je tako komplikovana država i razumljivije je da neke osobe iz EU greše u odnosu na vas, jer vi ste i sami sebe iznenadili u poslednje dve nedelje. Ni sami niste mogli da predvidite šta će da se događa u vezi sa pregovorima o vladi, pa zato ne možete da krivite nekoga sa strane, zbog našeg viđenja šta bi i kako trebalo raditi. Sve što se ovde događa pomalo je kao rulet i za vas, a ne samo za ljude iz inostranstva.

Da li je onda i kad je u pitanju Kosovo reč o nedostatku strpljenja ili senzitiviteta ili su u pitanju dupli standardi kad se od Srbije traži da se odrekne dela teritorije, na šta inače nijedna druga država ne bi pristala?

Mislim da je kosovsko pitanje jedinstveno i za EU i za UN, u smislu da se EU nikad nije bavila takvim problemom do sada. Jasno je da je to toliko komplikovano pitanje da je potrebno dosta vremena da se reši. Svi se slažu da nijedno rešenje nije savršeno. Optužiti bilo koga iz međunarodne zajednice da ne zna šta da radi bilo bi nepošteno. Za međunarodnu zajednicu bilo bi najlakše da pregovarači iz Beograda i Prištine dođu do nekakvog kompromisa i svi bi bili srećni. Ali posle toliko godina ne postoji mogućnost da oni to reše i zato međunarodna zajednica pokušava da pronađe najbolje moguće rešenje, koje će ljudima na Kosovu i u Srbiji omogućiti normalan život i evropsku budućnost.