Najzad stigla „mediteranska uloga"

Glumica Anita Mančić kao da je postala stručnjakza tumačenje scenskih likova složenih osećanja. Samo što seostvarila uliku Blanke u predstavi „Dok nas smrt ne razdvoji” Mire Furlan, u režiji Predraga Mikija Manojlovića, uhvatila se u koštac sa Filomenom Marturano, naslovnom junakinjom istoimene komedije Eduarda de Filipea čija je premijera bilasinoćna sceni letnjikovca Buča u Tivtu, ukoprodukciji Centra za kulturu Tivat i Gradskog pozorišta iz Podgorice.

U predstavi „Filomena Marturano” igraju i Branimir Popović, Jelisaveta Seka Sablić, Vlastimir Đuza Stojiljković, Simo Trebješanin, Andrea Mugoša, Momčilo Otašević, Božo Zuber, Marija Bergam i Emir Ćatović.

Koliko vam prija ova mediteranska transformacija?

Jako! Celog života čeznem za mediteranskim ulogama. Imam gene iz tih krajeva, blizak mi je taj mentalitet i energija koju nosi sa sobom, a ceo taj spoj sa Jagošem Markovićem daje poseban pečat priči. Jednostavno, osećam se kao svoj na svome. Lako i veselo radim, bez obzira na to što je u pitanju melodrama. Volim tu vrstu dramskih tekstova i ovaj rad me čini srećnom.

I Blanka i Filumena,na različite načine, scenski dočaravaju svoje porodične „ispovesti”. Koliko je porodica zapostavljena u ovom vremenu devalvacije vrednosti, prepunom laži neukusa, vulgarnosti?

Neprestano ponavljam da porodica više ne postoji! Otac i majka da bi prehranili decu moraju da rade po ceo dan, tako da se izgubilo sve ono na čemu su naše generacije odrasle. Mi smo sazrevali na nekim drugačijim stavovima, drugim životnim potrebama, a život nas je doveo dotle da više nema onog osnovnog iz čega treba da izađe čovek. Sve to je rezultiralo stvaranjem nečoveka. Baš sam gledala i izveštaje sa umetničkog protesta sa u Beogradu, po tome se vidi koliko sve nestaje, pa i porodice. Tako će nestati i čovek. Na kraju krajeva,već su i prestali da nas tretiraju kao ljude. Tretiraju nas kao jeftinu radnu snagu, potrošni materijal. Kao drvo, kamen...

Da ste biliu Beogradu da li biste se pridružili protestu kolegaumetnika?

Naravno da bih. Nažalost,nisam upućena kako će to da se razvija dalje. Volela bih da se na ovome ne završi, da sve to dobije ozbiljnije dimenzije. Naš zadatak, na kraju krajeva,i jeste da pokrenemo svest, ne samo boreći se za našu poziciju, već poziciju čoveka. Smatram da prvenstveno to treba da bude parola. Pogubili smo se, izgubili smo identitet. Zato je kultura važna, ne samo zbog novca. Novac je nešto što služi da bismo mogli da negujemo svoj identitet, ali onog trenutka kada nestane čoveka sa identitetom,mislim da ni ova država neće postojati. Kod nas je sve naopako, pa samim tim i situacija u kojoj smo se zadesili.

Filomena je žena od krvi i mesa, raskošna heroina burne prošlosti. Šta vas je u njenom karakteru isprovociralo da je oživite na sceni?

 U svakom liku koji radite trudite se da pronađene i crno i belo. Da pokažete i ono što valja i da branite ono što bi možda neko osudio. Budući da „Filumena Marturano” priča o ljubavi, ovde nema ni osude, niti komentara. Filomena svakako ima mračni stranu života za koju postoji opravdanje. U njeno vreme je i bilo takvih slučajeva ako hoćemo da gledamo kroz istoriju. Žene, pa i ljudi,morali su da pribegnu najstarijim poslovima da bi mogli da prežive. I ta deca koja su se rađala imala su svoje ustanove gde su morala da budu, jer u nekim zemljama tim ženama zakonnije dozvoljavao da gaje decu. Bile su anatemisane. Danas, međutim postoje takve žene, i vrlo su uspešne. Mi ne pričamo o ženi koja se bavila prostitucijom. Ovde je tema ljubav, i kao takva zaista nije ni za kakvu osudu. Ako se voli neki čovek takvom silinom,onda na tomezaista treba zavideti.

Ovo je druga postavka „Filumene” u kojoj igrate. U podeli Ateljea 212 iz 1996. godine tumačili se Dijanu. Koliko je važno, u ovom, pa i bilo kojem vremenu progovarati o ljubavi i porodici?

Svako vreme nosi svoje probleme, ali imam utisak da godinama, vekovima ulazimo u sve veću metastazu. Ono što je nekada bio problem, za nas je danas benigna stvar. Ono što se danas tretira kao problem u muško-ženskim, porodičnim odnosima, prijateljskim, uopšte ljudskim –jeste: šta je to biti čovek. Mislim da je uvek važno progovoriti. Ovde u Tivtu pričamo o ljubavi. Ljubav je sama po sebi uzvišeno osećanje i ne treba tražiti neku težinu. Naprotiv,mislim da je sve to vrlo lepo i uzvišeno. Zadovoljstvo je voleti nekoga na sceni.

Po kojoj anegdoti  pamtite Ateljeovu predstavu ?

Po Branku Pleši. To nije anegdota, ali je velika čast za mladog glumca da ga pozove takav umetnik, kakav je bio Pleša,kao deo svog tima. Imali smo Pleša i ja tokom rada mnogo sukoba, naravno iz najveće ljubavi, tako da se u jednom trenutku naljutio na mene pa je preskakao moje scene. Mesec dana me je kažnjavao, zbog čega sam jako patila. Međutim, i posle toga smo godinama lepo sarađivali. Sećam se i Svetlane Bojković kao Filomene, zatim Renate Ulmanski, Feđe Stojanovića i drugih. Bila je to vrlo uspešna predstava.

Borka G. Trebješanin

-----------------------------------------------------------

Muškarci su postali robovi

Smatrate da je priča o emancipaciji oterala muškarce od žena, jer su postale previše agresivne. Na osnovu čega to tvrdite?

Žene uporno traže svoje mesto u lancu ravnopravnosti. Ali kada sa pijace treba da se ponese 10 kilograma krompira,onda im je potreban muškarac. Primetila sam da im služe uglavnom da bi vukli, da nas potapšu po ramenu, da budu uvek tu kada nama treba. To više nije ravnopravnost. Ravnopravnost je da kada on vuče 10 kilograma, pa vučeš  i ti. Počele smo vrlo pogrešno da tumačimo ravnopravnost. Pa su nam ljudi koji su nam potrebni i bez kojim ne možemo postali robovi. Izboriti se za svoje mesto je užasno važno, ali kada se za to izboriš ne možeš da očekuješ da te neko tretira kao slabiji pol. Ako si već ravnopravan, morašda obaraš sa muškarcem ruku i da imaš iste šanse, a ne da tražiš da budeš povlašćen jer si slabiji. Ravnopravnost nam služi da bismo bile razmažene. Uglavnom se sve to u velikojmeri zloupotrebilo. Jako poštujem i volim muškarce. Takođe mislim da postoje i mnoge žene koje su ugrožene. Postoji mnogo ludaka i siledžija sa kojima one same ne mogu da se izbore. Jer mi jesmo slabiji pol.