Misterija koncesije

Sledeće nedelje, tačnije 30. maja, ističe rok za formiranje koncesionog preduzeća koje treba da započne izgradnju autoputa Horgoš – Požega. Iza tog projekta stajaće konzorcijum građevinskih firmi "FCC konstrakšn" i "Alpine Mejreder", sa kojim je, kao najpovoljnijim ponuđačem na međunarodnom tenderu, Vlada Srbije 30. marta potpisala ugovor o davanju koncesije za izgradnju pomenute saobraćajnice.

Formiranje koncesionog preduzeća, kako je to u više navrata istakao Velimir Ilić, sada ministar za infrastrukturu, nije sporno, jer je reč samo o administrativnoj proceduri koja će koncesionarima omogućiti da započnu pripreme i konkretne poslove na izgradnji autoputa Horgoš – Požega.

 Međutim, ono što i dalje privlači znatno veću pažnju od početka izgradnje jeste dvomesečno natezanje oko sadržaja koncesionog ugovora. O njemu se zna da je koncesija data na maksimalnih 25 godina, da je vredna 800 miliona evra, u šta nisu uračunate kamate, niti ostale obaveze koje idu uz kreditne linije, i da će izgradnja istovremeno biti započeta na dve deonice, od Horgoša do Novog Sada i od Beograda do Požege.

Naime, odmah po potpisivanju ugovora, prvenstveno iz Vojvodine, upućen je niz zamerki na opravdanost koncesije i dogovor sa koncesionarima. Tako je Bojan Kostreš, predsednik Skupštine Vojvodine, rekao da je Međunarodni monetarni fond procenio da izgradnja autoputa nije rentabilna, da je to saobraćajnica koja "vodi nigde" i da Srbija nije toliko bogata da tako troši svoj novac. On tvrdi i da je koncesionarima predata infrastruktura koja je već izgrađena (deonice između Subotice i Novog Sada i Beograda i Beške) i da će, između ostalog, zbog toga žitelji Vojvodine biti oštećeni za 400 miliona evra.

Bojan Kostreš nije se zadržao samo na oštrim rečima i optužbama, već je 2. aprila Vladi Srbije, Ministarstvu za kapitalne investicije i Ministarstvu finansija, a u skladu sa Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, podneo zahtev za uvid u sadržaj koncesionog ugovora. S obzirom na to da navedene državne institucije nisu udovoljile pomenutom zahtevu, predsednik Skupštine Vojvodine uputio je žalbu i istovetan zahtev povereniku za informacije od javnog značaja Rodoljubu Šabiću.

Bojan Kosterš je tada izjavio da je "očigledno u pitanju pokušaj da se sadržaj ugovora sakrije od onih koji nisu spremni da poveruju da je on u njihovom interesu". Dodao je i to da raste sumnja da su oštećeni ne samo građani Vojvodine, već i država Srbija, jer da nije tako zašto ugovor ne bi bio dostupan.

Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja, uputio je, na zahtev Kostreša i u skladu sa činjenicom da  koncesioni ugovor nije označen kao tajan, nadležnim ministarstvima (u aprilu) rešenje da omoguće uvid u sadržaj dokumenta. Međutim, rešenje koje je po zakonu obavezujuće (rok od 15 dana) u međuvremenu ne samo da nije ispoštovano, već je ministar za infrastrukturu na to odgovorio tužbom Vrhovnom sudu i zahtevom za odlaganje izvršenja rešenja do okončanja tužbe. Ta tužba, sama po sebi, ne odlaže izvršenje naloga za uvid u sadržaj koncesionog ugovora, ali kako poverenik za informacije od javnog značaja nema izvršna ovlašćenja, Šabić je slučaj prosledio Vladi Srbije. Ona se do sada nije oglasila o spornom slučaju.

Drugim rečima, poverenik za informacije od javnog značaja je zbog kršenja procedure i kontramera ministarstva za infrastrukturu, bezuspešno iscrpio sve svoje mogućnosti. Rodoljub Šabić, od kojeg smo tim povodom juče pokušali da dobijemo komentar, rekao je da je sve izloženo na internet-prezentaciji poverenika za informacije od javnog značaja, ali je na naše pitanje, da li je tajnost u sličnim slučajevima uobičajena, ipak rekao: "Da su kupovali nuklearne interkontinentalne balističke projektile, ne bi bilo toliko tajnosti".

Kada je reč o tajnosti, iz nadležnog ministarstva za kapitalne investicije svojevremeno je poručivano da se radi o tajnom dokumentu, koji istina nema oznaku tajnosti. Jer, kako je ministar Ilić pre nekoliko dana objasnio, Vlada Srbije se kao potpisnik koncesionog sporazuma obavezala da, zbog konkurencije na tenderu, sačuva tajnost pojedinih stavki ugovora, prvenstveno u delu koji se bavi poslovnom politikom, finansijskim zatvaranjem projekta i koje banke i pod kojim uslovima prate najpovoljnijeg ponuđača.

Velimir Ilić kaže i to da vojvođanske vlasti mogu da dođu u Vladu Srbije i pregledaju i analiziraju ugovor od 1.100 strana, ali pod uslovom da ga "ne iznose iz vlade, rasturaju po Srbiji i umnožavaju". A u slučaju da nova vlada, kako to zahteva Bojan Kostreš, ospori koncesiju, Ilić kaže da "ne vidi šta bi tražio u vladi koja ruši najveću investiciju u istoriji Srbije".