Udri brigu na veselje

(Specijalno za Politiku od dopisnika Tanjuga)

Istog dana kada je Srbija dobila prvog akademika u Francuskoj akademiji nauka i umetnosti, slikara Vladimira Veličkovića, 20. juna, napravljen je prijem u rezidenciji amabasade Srbije u Parizu – u čast otvaranja trećeg izdanja festivala srpskog filma koji organizuje dijaspora.

Dok je Veličković u  krugu prijatelja okupljenih u njegovom stanu proslavljao zvanično postavljenje za akademika, nakon ceremonije u  francuskoj Akademiji, na drugom delu grada predstavnici države su još jednom davali podršku festivalu sumnjivog kvaliteta. Mnogi od prisutnih kod Veličkovića, srpski slikari i umetnici koji žive u Parizu, nisu, međutim, čuli da ovakav festival uopšte postoji.

Goste u rezidenciji pozvao je organizator festivala kao i prve dve godine, Aleksandar Todorović, odnosno njegova asocijacija Balkan Slav Spirit iz Pariza, a obratili su im se predstavnici grada, ministarstva dijaspore i ambasade.

Filma na otvaranju nije bilo, ali je bio koktel, na koji je došlo blizu 500 zvanica – manekenki iz Milana i Pariza, agenata za odnose sa javnošću iz Francuske i Portugala, glumaca iz Italije, novinara iz Beograda - raznolikog sveta koji uglavnom nije pokazao nikakvo interesovanje za festival, pošto ih narednih dana nije bilo u sali bioskopa "Arhipelag", u kojoj su ove godine prikazani filmovi.

Samo jedan Francuz

Ni veliki prijatelj Srba, pisac i novinar Patrik Beson, koji je iz pozivnice za koktel saznao za postojanje ovogodišnjeg festivala srpskog filma u Parizu zbog čega, kako je rekao ovom dopisniku, nije imao vremena da obavesti prijatelje. Ni Žan Kristof Buison, urednik kulturne rubrike "Figaro magazina", koji je, razočaran u odnos organizatora prema učesnicima i njihov neprofesionalizam, još nakon prvog festivala rekao ovom izveštaču da je kao član žirija učestvovao na raznim festivalima, ali da mu se "ovo nikada nije dogodilo".

Neke stvari su se, međutim, promenile nabolje u odnosu na prošlu i pretprošlu godinu, kada veliki broj filmova ili nije bio preveden, ili je bio do pola preveden ili je puštan sa prevodom na engleski, i kada je odziv publike i stručne javnosti bio neznatan.

Pozitivnim pomakom može se smatrati to što je promenjena sala za prikazivanje - umesto glomazne sale "Pjer Karden" na Šanzelizeu, koja odražava izvestan skorojevićki duh i ambicije organizatora, izabrana je sala od stotinak mesta u jednom od popularnih delova Pariza, koja pripada gradu, te se za organizovanje programa u njoj mogu dobiti subvencije od grada.

Pozitivno je i to što se odustalo od takmičarskog karaktera festivala i prešlo na revijalni, koji ima više smisla u sredini u kojoj je srpski film nepoznat, izuzimajući Emira Kusturicu i Gorana Paskaljevića.

Ove promene su, čini se, izvršene iz nužde, kao posledica slabe organizacije, nejasnog koncepta, slabog odziva publike i velikih finansijskih problema organizatora.

Prelazak u manju salu samo je vizuelno smanjio porazni utisak od prošle godine u sali Pjer Karden od 800 mesta, u kojoj je na projekcijama bilo izmedju desetak i tridesetak gledalaca (osim na otvaranju, kada je sala bila puna). U maloj sali Pjer Kardena, u kojoj su se takođe prikazivali filmovi, na nekim projekcijama je bilo i do četrdesetak gledalaca.

Tužna slika prazne ili poluprazne bioskopske sale ponovila se i ove godine, ali je u sali bioskopa "Arhipelag"od stotinak mesta to bilo manje upadljivo. Na projekcijama je broj gledalaca varirao od četiri za dokumentarne filmove i dvadesetak za igrane filmove koji su se prikazivali u toku nedelje. Najviše publike bilo je u subotu uveče, oko šezdesetak gledalaca u sali u kojoj je svoj film "Miris poljskog cveća" predstavio Srđan Karanović (sa kojim je bio i direktor festivala) i desetak više na projekciji filma "Sedam i po" Miroslava Momčilovića.

Tužna slika prazne ili poluprazne bioskopske sale ponovila se i ove godine, ali je u sali bioskopa "Arhipelag", od stotinak mesta to bilo manje upadljivo.

Reditelj Zdravko Šotra, jedan od gostiju festivala, nije mogao da sakrije razočarenje kada se našao pred dvadesetak gledalaca nakon prikazivanja svog polu-dokumentarnog, polu-igranog filma "Gde cveta limun žut", o povlačenju srpske vojske kroz Albaniju i pobedničkom proboju Solunskog fronta, rame uz rame sa francuskim trupama.

"Gde god smo prikazali ovaj film, u Beču, Torontu, Čikagu, Milvokiju, svuda je izazvao veliko uzbuđenje naših ljudi u dijaspori, a često i suze. Šteta što je ovde prikazan u pet sati popodne, kada ljudi rade", rekao je Šotra, koji se pred dvadesetak gledalaca pojavio sa naratorom u filmu, glumcem Draganom Nikolićem. Organizatori nisu bili tu da predstave goste publici, kao ni drugi članovi asocijacije "Balkan Slav spirit", osim jedne devojke koja se izvinjavala zbog nesnalaženja u simultanom prevodu na francuski, jer joj je to prvi put.

U publici je ionako bio samo jedan Francuz, onaj koji je došao sa ovim dopisnikom.

 Karte za festival su, inače, koštale 8,5 evra, što je i bioskopska cena za najnovije holivudske hitove u pariskim bioskopima, zbog čega su mnogi odustali od eksperimentisanja sa srpskim filmom. Kao jedno od prodajnih mesta najavljen je Kulturni centar Srbije, ali karte nikada tamo nisu stigle, pa su oni koji su ih ovde potražili otišli praznih ruku.

Pseći život na engleskom

Iako je u programu festivala bilo izričito naznačeno da su svi filmovi sa francuskim titlom, jedan od prvih filmova koji su prikazani, dokumentarni film "Pseći život" Miška Nećaka, reditelja koji živi i radi u Parizu, prikazan je sa engleskim titlom. Autor je rekao ovom izveštaču da je  pre početka festivala poslao organizatorima DVD na engleskom, a potom i traku sa francuskim prevodom. Pošto, međutim, nikoga od organizatora nije bilo u bioskopu u toku projekcije, pred publikom koju je činilo troje gledalaca pušten je greškom DVD sa engleskim titlom. Na projekciji istog filma u Kulturnom centru Srbije 30. marta, koji se sa novim direktorom, Živadinom Mitrovićem, diže na noge, bilo je stotinak gostiju, mahom Francuza,  među kojima i desetak glumaca. Film su tom prilikom predstavili Goran Marković, Zoran Tasić i autor.

Todorović je zato učestvovao u večernjim izlascima sa filmskim autorima i novinarima iz Beograda u prijatnoj atmosferi pariskih kafea.

Organizator će se gostima požaliti na nedosledne državne sponzore, ministarstva i grad, od kojih ne stiže obećani novac, prebacujući tako odgovornost na druge zbog loše organizacije.

Nedostatak državne strategije

Država, međutim, zaslužuje kritike zbog nedostatka ozbiljne strategije za predstavljanje kulture u svetu. Tako postaje moguće da se pojave organizatori nejasnih namera, koji se uklapaju u sliku "mladih i energičnih snaga iz dijaspore" i pokupe dragocene subvencije iz siromašne državne kase (izuzev nekoliko studenata-volontera koji su učestovali u organizaciji, a čije se iskrene namere ne mogu dovesti u pitanje).

Koliko, zapravo, država izdvaja za ovaj festival nije bilo moguće da ustanovimo za vreme njegovog održavanja. Novoizabrana ministarka dijaspore, Milica Čubrilo, rekla je da je njeno ministarstvo dalo 10 000 evra i obrazložila odluku da odobri ova sredstva time što je smatrala da ideja zaslužuje pažnju i da ne treba prekidati započeto. Predstavnik ministarstva kulture, čije je sponzorstvo takodje najavljeno, nije došao, a gradski sekretar za kulturu, Darijan Mihajlović, ponudio je dopisniku Tanjuga tri moguća odgovora: "Ne odgovaram na pitanja novinara posle radnog vremena (posle 17 časova), zovite me u ponedeljak u kancelariju (u Beogradu) i konferencije za štampu su svakog četvrtka u Gradskoj skupštini".

Argument da je svaki početak težak obesmišljen je potpunim odsustvom svakog suštinskog pomaka u odnosu na prvi festival. Razlog leži i u tome što ne postoji kontinuitet u timu koji organizuje festival, a koji je svake godine drugačiji, zbog toga što nezadovoljni saradnici napuštaju Todorovića.

Treba istaći da nije lako privući parisku publiku, zasićenu bogatstvom kulturne ponude. Problem je, međutim, u tome što se organizacijom i programom ovog festivala bave oni koji ne dolaze iz filmskog sveta, te ne mogu da naprave taj neophodni spoj francuske publike i srpskog filma. Primer kako je to moguće uspešno izvesti je festival posvećen srpskom i evropskom filmu koji je krajem marta i početkom aprila doživeo drugo izdanje u Normandiji, a čiji je direktor i selektor Irena Bilić, član regionalnog saveta za kulturu, i sama reditelj, koja je svojevremeno radila sa Aleksandrom Petrovićem na "Seobama".

Bilić je učestvovala u organizaciji Festivala srpskog filma u Parizu, ali ga je ubrzo napustila, razočarana načinom rada i odnosom organizatora prema saradnicima.

Publika u Normandiji je bila isključivo francuska, interesovanje je bilo izuzetno, organizovani su razgovori i susreti sa publikom i kritičarima u okviru festivala, o čijem uspehu su govorili brojni natpisi u regionalnoj štampi.

 Ako država stvarno hoće da ulaže u prodor srpskog filma i kulture, mora to da čini uz pomoć kompetentnih ljudi iz dijaspore koji zaista mogu da naprave kulturni most. Ako joj, međutim, to nije cilj, ponoviće se ista slika i sledeće godine: puni kokteli, a prazne sale. Ponoviće se i da autori iz Beograda zaborave neprijatan utisak pod uticajem pariskih čari, da državni predstavnici pokažu javnosti kako ulažu u dijasporu i kulturu, a da pojedini novinari koje je organizator doveo iz Beograda tome daju legitimitet.