U pogubnim raljama tranzicije

Radomir Andrić (1944), naš poznati pesnik, autor tridesetak zbirki pesama, predsednik Udruženja književnika Srbije, ovogodišnji je dobitnik nagrade „Jefimijin vez”, koja mu je nedavno uručena u manastiru Ljubostinja. Nagradu je dobio za pesničku knjigu „U palati pravde samo pramen”, koju je objavila beogradska „Prosveta”. Ovo je godina u kojoj Radomir Andrić slavi pedeset godina književnog rada, jer je prvi zapaženi ciklus pesama, pod nazivom „Preslišavanje na glas”, objavio 1963. godine u književnoj reviji „Vidici”.

Kakav je vaš odnos prema religiji?

Ako je Bog ljubav, a jeste, onda sam večiti tragač za tim sveprožimajućim osećanjem i nestišanim molitvenim glasom u srcu odakle potiče istinsko „ushođenje k Višem Bogoviđenju”, kako zapisa Domentijan u jednom svom tekstu. Pošto sam rođen u starovlaškom kraju, u porodici zasnovanoj na svetosavskoj duhovnosti i svetovnoj narodnoj kulturi, poneo sam u sebi mnogo toga saobraznog životodajnom Logosu i nadasve podređenog poštovanju dobrote u drugome. Na krštenju sam dobio ime u slavu mira, a moja krsna slava je Sveti Jovan Krstitelj. Napisao sam dosta pesama u molitvenoj intonaciji i nastojanju da ublažim svakidašnje tišnje i zebnje pred svim onim bolnim značenjima svojstvenim čoveku koji se brani od pustoši, stvarajući jezikom pesmotvornim čvršće i smislenije temelje svoga postojanja.

Nova zbirka se zove „U palati pravde – samo pramen”. Da li je došlo vreme za polaganje računa?

Svakako. Strasti se stišavaju, misao sve dublje svrdla i dotiče neizrečje i nespokoje posle mladalačkih nesporazuma prvenstveno sa sobom samim, a onda i sa svetom uglavnom nesvodivim na racionalne odrednice. Bilo je do sada dosta veselih časova, ali i nečeg iznuđenog tragičnim zamkama u koje sam neoprezno ulazio. Ipak sam opstajao, mogu reći, u prvom redu, zahvaljujući svojoj posvećenosti književnosti i nemirenju sa stvarnošću. Kad god sam bio suočen sa izazovima drugačijim od mojih uverenja, pisao bih novu knjigu i tako sam pravio neku vrstu duševnog štita od svega onog za čim sam od rođenja čeznuo. U nekoliko novijih knjiga započeo sam svođenje računa u ličnom imeniku... I u ovoj novoj knjizi sam nastavio još jasnije i produbljenije samoogledanje bez ostatka u sve bližem onostranom ogledalu.

Postoje, kažete, reči zaumnice i reči bogomoljke, koje su za pesmu korisnije?

Teško je reći koje nude više izražajnosti na pesničkom jeziku – i jedne i druge opravdaju svoju poetičku funkciju, ako isijavaju nešto drugo u odnosu na znane iskaze i lirske akardiograme. Zaumnice razrastaju zagonetku, a bogomoljke svedoče o veličini – duševnog odrona.

U knjizi je i nekoliko ljubavnih pesama. Mogu li toplina porodičnog doma i ljubav da – spasu svet?

Ljubavne pesme su večna tema, najvidljivija na emotivnoj skali u trenucima kada pesnički jezik zahvata samu suštinu iz nedovršive – gramatike osećanja. Takođe, mnogobrojne stihove sam splitao okolo rodne kuće i iskonskog tajnopisa u zavičajnom selu Ljubanje, gde sam uzalud mislio da negde drugde slađe voće rađa. A da li ljubav može spasiti svet jeste zapitanost sveprisutna i predstavlja nepresušivo izvorište lirizma i, konačno, samog života. Dostojevski je isticao da „smisao ljudskog bića nije samo u življenju već u onom zašto se živi”. A neporecivo da je ljubav deo te najviše smislenosti.

Ništa nije zauvek izgubljeno, kažete u jednoj pesmi. Znači li to da ima nade i za Kosovo i Metohiju?

Odmah moram istaći da su Kosovo i Metohija neodvojivi deo Srbije. Upravni odbor UKS i većina članstva poštuju druge narode i nacionalnosti – samim tim poštuje i svoje nacionalne interese, koji su iznad svega drugog. Istovremeno, zalažemo se sa svim dobronamernim ljudima da se vrati mir u našu južnu pokrajinu i da se omogući mnogobrojnim izgnanicima i stradalnicima da iznova ožive zapustele kuće i žitišta, da budu svoji na svome, bez straha od sutrašnjice. Verujemo da će naše državno rukovodstvo i predstavnici drugih stranaka pronaći zajednički jezik i da će kada je u pitanju opstanak srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, imati snage da se slože i osnaže nadu,bez obzira na kontroverzne datosti uslovljene politikom svetskih moćnika.

Predsednik ste UKS. Koji su najveći problemi ovog udruženja?

UKS, kao i ostala umetnička udruženja, nalazi se u pogubnim raljama tranzicije i uvećane ekonomske krize. Uz to, više posesivnih interesnih grupa bacilo je oko na zgradu u Francuskoj 7 – koja ima status nacionalnog kulturnog dobra. Godinama je u pojedinim medijima ovo udruženje izloženo ružnom etiketiranju i govoru mržnje bez ikakve suštinske argumentacije. Sva ta galama, vreme je pokazalo, uglavnom je bila u funkciji oduzimanja zgrade. Još jednom ističemo da UKS nije ni stranačko, ni partijsko i da odoleva dominaciji bilo koje interesne grupe. Članstvo je višenacionalno i svaki pisac za sebe, nezavisno od političkih uverenja, reprezentuje našu kulturu svojim književnim delima. Mi nismo suprotstavljeni radu Srpskog književnog društva, u čijim redovima ima značajnih pisaca. Različiti poetički pogledi i raznovrsnije stvaralaštvo idu samo u prilog većem ugledu naše književnosti.

Prethodna vlast vas nije baš mazila?

UKS nikad nije bilo mezimče dosadašnje vlasti. Naprotiv, i to što smo dobijali nije moglo da pokrije ni osnovne troškove: redovnog izlaženja lista „Književne novine”, Tribine i Beogradskih međunarodnih književnih susreta, koji ove godine obeležavaju pedesetogodišnjicu. Mi, ponavljam: isključujemo isključivost! Favorizovanje jednih na račun drugih je iznudica trenutka i nemaštine. Značajnije je da smo više usredsređeni na rešavanje mnogobrojnih problema, kao što su: položaj knjige, predozirana komercijalizacija izdavaštva, redovnije izlaženje književne periodike i svakako popravljanje socijalne slike pisaca, među kojima je manje onih koji žive od knjige, a sve više onih koji žive za knjigu.