Legiji i Zvezdanu po četrdeset godina (2)

Osvrćući se na svedoke koji su Zvezdanu Jovanoviću dali alibi za dan ubistva premijera, sudija je rekla da veće nije prihvatilo njihova svedočenja i da je iznenađujuće da tako nešto tvrde osobe koje sada rade u MUP-u i koje su sebi dozvolile da od Jovanovićevog hapšenja, pa do dana kada ih je sud pozvao da svedoče, nikome ne prijave svoja navodna saznanja. Sudija je posebno pomenula iskaz Boška Jovića, koji je rekao da je dan uoči atentata na premijera u Srbiju došao hrvatski kriminalac Ivica Mateković, koji je svoj džip ostavio kod naplatne rampe u Rumi. Sud, kako je objasnila sudija, smatra da je Mateković doveden u Srbiju zato da bi se njegov dolazak registrovao i sa tim ciljem je odveden da prenoći u hotelu u Novom Sadu. Sud je zaključio da su svedoci koji su optuženima dali alibi bivši pripadnici JSO koji su indoktrinirani i zaslepljeni svojim bivšim komandantom Ulemekom.

Nata Mesarović se osvrnula i na iskaz ubijenog svedoka Kuje Kriještorca, rekavši da je taj svedok u istrazi rekao da je dva, tri dana pre atentata u Ulici admirala Geprata vladala čudna atmosfera. Kazao je i da je na dan atentata u 11.45 časova, video čoveka obučenog u crnu odeću, koji ga je sprečio kada je hteo da se parkira. Kriještorac je, kada je čuo da je ubijen premijer i video poternicu za osumnjičenima na televiziji, prepoznao optuženog Milisavljevića kao osobu koju je video u Gepratovoj ulici i to je kao svaki savestan građanin prijavio policiji. Sudija je dodala da je Kriještorac ubijen tokom trajanja suđenja, pod još nepoznatim okolnostima.

Sud je utvrdio da je Milorad Ulemek organizovao ubistvo premijera Đinđića i nije prihvatio njegovu odbranu da je u vreme atentata bio u svojoj kući. Ulemekova krivica utvrđena je iz iskaza Zvezdana Jovanovića, Dušana Krsmanovića, svedoka saradnika Vukojevića, Milenkovića, Suvajdžića i Buhe, kao i iz svedočenja Nenada Šarea. Govoreći o motivima za atentat na premijera, sudija je navela da je Ulemek smatrao da će time eliminisati mogućnost izručenja pripadnika JSO Hagu i najavljenu borbu protiv organizovanog kriminala.

Tadašnja vlada, po oceni suda, bila je rešena da izvrši konačan obračun sa organizovanim kriminalom. Menjani su zakoni, obavljeno je imenovanje specijalnog tužioca, izbor sudija za Posebno odeljenje Okružnog suda, a radilo se i na rasvetljavanju ubistva Ivana Stambolića, Slavka Ćuruvije, kao i drugih krivičnih dela. Sud je utvrdio da je od rasvetljavanja slučaja "Ibarska magistrala" vlast imala probleme sa vrhom JSO jer je bilo jasno da će dokazi istragu dovesti do Ulemeka i ostalih pripadnika te jedinice umešanih u krivično delo.

Protest JSO u novembru 2001. godine, po oceni veća, ne može se protumačiti drugačije osim kao politički zahtev. Sudija je podsetila da su pripadnici "crvenih beretki" blokadom autoputa zahtevali smenu ministra policije Dušana Mihajlovića, načelnika RDB Gorana Petrovića kao i donošenje zakona o saradnji sa Haškim tribunalom. Sudija je ocenila da je lažno prikazano kako je motiv protesta bila zloupotreba jedinice prilikom hapšenja braće Banović.

– Svima je poznato da sud sudi na osnovu optužnice, a niko ovde nije optužen za oružanu pobunu, već za događaje od kraja 2002. i početka 2003. godine. Punomoćnik porodice Đinđić je podneo predlog za proširenje optužnice na oružanu pobunu o čemu je obavestio sud tek na kraju postupka. Sud je kritikovan što nije istraživao okolnosti te pobune. Da smo radili nešto što nije obuhvaćeno optužnicom, imali bismo situaciju da sud i sudi i tuži kao u poslovici "Kadija te tuži kadija ti sudi". To je bio posao specijalnog tužioca. Smatram da je predlog punomoćnika bio legitiman i da specijalni tužilac treba da odluči o tome. Nema razloga da se to ne učini i da se veće kritikuje zbog nečeg što je moglo da se utvrđuje tokom istrage – rekla je sudija.

Ulemek je, rekla je ona, još 5. oktobra 2000. godine insistirao da se činjenica da jedinica nije intervenisala protiv naroda komentariše kao njegov doprinos demokratskim promenama. Zapravo se priklonio narodu i novoj vlasti, kako bi mogao da vrši krivična dela i kako ne bi bio izručen Haškom tribunalu. Ulemek je još tada insistirao na postavljenju svojih kadrova u MUP-u. Sudija je navela da je motiv Dušana Spasojevića za atentat na premijera bio strah od hapšenja zbog počinjenih ubistava, otmica i trgovine drogom kao i od gubljenja finansijske moći.

Sudija se osvrnula i na okolnosti predaje Milorada Ulemeka rekavši da je čudi činjenica da tada to nije istraživano.

Na kraju obrazloženja presude sudija je rekla da je neshvatljiva činjenica da jedna kriminalna grupa o kojoj je izdata "Bela knjiga" premijera juri po Srbiji, a da to ne otkriju službe bezbednosti. Sudija je pomenula pokušaj atentata na premijera kod "Beogradske arene". Tada je policija došla do saznanja da je Dejan Milenković pripadnik kriminalnog klana i da je taj događaj bio pokušaj atentata, pa je ipak podneta krivična prijava za falsifikat. Sudija je ocenila da su mnogi organi zatajili u obezbeđivanju premijera Đinđića i da o tome nema objašnjenja.

– Od početka ništa nije urađeno kako treba. Nepropisno je obavljen pretres Milenkovića, ostavljeni su mu mobilni telefoni, data mu je mogućnost da izvlači kartice i da baci cedulju sa brojem registarske tablice premijerovog vozila. Lično obezbeđenje premijera nije sarađivalo sa licima koja su obezbeđivala zgradu vlade. Video kamere na ulazu u vladu isključene su dva dana pre atentata i nije preduzeto ništa radi bolje kontrole tog prostora. To su okolnosti koje su omogućile da ova kriminalna banda juri premijera po Srbiji. To nije ozbiljan rad državnih organa – kazala je sudija na kraju.