Invalidska partizanska u 87. godini

Ravnje – Prošlo je šezdeset devet godina otkako je Živorada Ivića (87), iz Ravnja u Mačvi, pogodio geler granate u desni kuk, a tek početkom ove godine je, kako kaže, iz inata zatražio da mu se dodeli invalidnina. Potvrdu o ranjavanju u selu Čengiću kod Bijeljine i otpusnicu iz partizanske bolnice u Ugljeviku, u jesen 1944. godine, koju je potpisao general Radojica Nenezić čuvao je kao uspomenu na te ratne dane, a početkom ove godine obratio se invalidskoj komisiji i dobio invalidninu od 5.560 dinara mesečno.

– Ma, bilo mi je dosta. Već deset godina, oni što su bili u četnicima i pucali na nas partizane pojavljuju se kao oslobodioci zemlje, traže penzije i invalidnine, a mnogi od njih su se na pijankama i terevenkama slučajno sami ranjavali. Njima za invalidninu trebaju svedoci, a kod mene stoji požutela potvrda iz bolnice. I odlučim da zatražim invalidninu, odem na komisiju, u kuku mi se sija nemački šrapnel od granate. I eto naplaćujem i ja to što sam zemlju branio od fašizma – priča Živorad, dok sedimo u dvorištu njegove kuće u Ravnju.

Kada je 28. udarna slavonska divizija ušla u Ravnje, u jesen 1944. godine, osamnaestogodišnji Živorad je mobilisan među prvima, srećan što će biti deo partizanske vojske.

– Posle mobilizacije usledio je pokret prema Bijeljini. U Čengiću smo se potukli sa Švabama i ja dobih geler u desni kuk. Posle lečenja u partizanskoj bolnici u Ugljeviku dobio sam otpusnicu, a komandant divizije major Radojica Nenezić mi je rekao da mogu da idem kući, da sam završio ratovanje, a da potvrdu čuvam, jer ću na osnovu nje dobiti invalidninu. Nisam poslušao komandanta, stigao sam moju četu i nastavio s njom ratni put do Trsta. U proleće 1945. nas demobilisaše, a iz Trsta su me poslali na Pleso kod Zagreba, na dosluženje vojnog roka, gde sam ostao do pred kraj 1947. godine. Bio sam kovač, a na aerodromu je trebalo majstora – priča Živorad, danas jedini živi partizan u Ravnju.

Partizansku potvrdu o ranjavanju čuvao je za uspomenu.

–Nisam tražio invalidninu, sramota me. Pa nisam se ja borio za pare, već da zemlju oslobodimo – kaže Živorad.

– Dođe ovo smutno vreme, pa priča kako ista prava imaju i oni što su se borili protiv Švaba i četnici-gibaničari, što su po Mačvi pekli prasce, ispijali seosku rakiju, otimali od naroda, pucali na partizane. Meni pade mrak na oči, sećam se komšija koji su onih ratnih godina sa puškama i redenicima, šubarama i kokardama pjandurali po selu i ponekad pripucali na partizane. Izvadim moju potvrdu o ranjavanju, setim se mobilizacije i opet ćutim. Neću da tražim invalidninu, želeo sam da idem u rat. Srećom naišla i mobilisala me ta 28. slavonska divizija, sve je bilo kako sam hteo, pa šta da tražim da mi se plati, što nosim geler u levom kuku.

Međutim, kad je čuo da jedan njegov meštanin traži penziju za ratne zasluge u četnicima, u Živoradu se sve pobuni. Pukovnik Mitar Mitrović, kaže, rekao mu je „vadi potvrdu Živorade, ti bar imaš crno na belo gde si bio“.

– Besan ko ris potegnem potvrdu pa pred invalidsku komisiju u Sremsku Mitrovicu. Oni me pregledaju pa u Novi Sad. Bilo je to ovog proleća, kad u aprilu stiže prva invalidnina, pa ja sad za inat pričam kako partizani svoje ne zaboravljaju. I eto, meni tih pet hiljada malo znači, ali neka se zna ko je gde bio i šta je radio. Sad sam jedini partizan u Ravnju koji prima neki dinar od države. Nije ni ovo trebalo, ali danas kad su svi „oslobodioci“, neka se zna da Živorad Ivić prima partizansku invalidninu, da je krvario u Bosni i da je davno dobio orden za hrabrost – završava priču stamena starina.

J. Slatinac