Pogled iz Edinburga na srpsku kulturu

U Edinburgu sam upravo bio na jednom od najstarijih i najvećih evropskih filmskih festivala jer je u selekciji bio moj kratkometražni film. Za to vreme u Srbiji se kultura smatra već polumrtvom. Ovo je bila odlična prilika da uporedim dva sistema ili, tačnije, britanski sistem i naš javašluk koji se polako pretvara u kulturni čemer.

U Edinburgu, nedaleko od zamka u centru, idem sa organizovanog škotskog doručka na projekcije i u radionice. U velikoj bioskopskoj sali poput prostranije verzije našeg Bitef teatra, održana je radionica u kojoj su programe predstavili ,,Britanski filmski institut”, „Kreativna Škotska” i „Kreativna Engleska” – tri institucije koje vode računa o britanskoj kinematografiji. Zajedno, one raspolažu sa oko trideset miliona funti. Novac nije preterano impresivan ako se sve uzme u obzir, ali organizaciju i odnos moram da prenesem čitaocima.

Sedim u mraku auditorijuma, nagnut i pomalo zatečen. Četiri osobe koje su predstavljale svoje organizacije su državni službenici, ali ono što govore je za dlaku više od pukog činovnika. Ta dlaka je iz srpske perspektive kao nepremostivi kanjon.

Predstavnica Britanskog filmskog instituta govori o tome da institut prati razvoj mladih reditelja i trudi se da gleda njihove filmove na festivalima. Zamislite to! U državi postoji neko kome je posao (i zadovoljstvo) da prati vaš napredak. Govornica se ograđuje da ne preporučuje da se kandidati za fond obraćaju lično članovima komisije da bi izbegli uticaj.

Konkurs bez nameštanja! Dalje, oni vas savetuju u pripremi debitantskog dugometražnog filma jer je to važan korak u karijeri reditelja. Ako procene da niste spremni za taj poduhvat, kažu vam da snimite još jedan kratkometražni. Alo! Pri tom, pomažu novim producentskim kućama, pripremaju sa njima biznis planove i spajaju ih s rediteljima. To je već previše...

Navodim ovo jer sam bio jedini srpski predstavnik na tom festivalu, a moja dva kratka filma bila su ove godine na ,,Kratkom metru”, najznačajnijem festivalu te vrste u Srbiji. Nikoga nisam sreo na beogradskom festivalu – ni iz ministarstva, ni iz Filmskog centra Srbije, ni iz komisije festivala.

U Edinburgu sam upoznao više ljudi za nedelju dana koji su mi dobronamerno davali savete i kontakte. Ističem da se radi o ljudima, a ne samo o novcu. Vratio sam se u Srbiju i dobio pismo – poziv na protest zbog lošeg stanja u nauci zbog neisplaćenih plata, diskriminacije prema istraživačima na institutima, smanjenja fondova za naučni rad itd.

Radi se o sistemu, o stručnosti koje apsolutno nema ni u ministarstvu obrazovanja (ministra Obradovića, pa ni SPS, očigledno ne zanimaju deca) ni u ministarstvu kulture.

Treba biti realan o stanju u Britaniji. Tamo sam prisustvovao protestu ispred parlamenta Škotske protiv vladinih mera štednje; sami službenici koje sam hvalio otvoreno su rekli da neki sektori koji su imali po trideset zaposlenih sada imaju pet; jedan mladić koji radi na pokretnoj traci u fabrici pričao mi je u sitne sate ispred paba o tome da nije za EU i da im došljaci (npr. Poljaci) uzimaju posao i dobijaju beneficije. Naposletku, razlika između Londona i periferije jasno prikazuje klasnu podeljenost.

Prema tome, ja samo govorim o uspostavljanju minimuma dobronamernog i stručnog sistema kojim vladaju sluge društva, a ne ljigavi mediokriteti. Mladima nije lako. Moje okruženje se rasulo po svetu. Čudno, ali većina mladih na svetu sanja da ode negde drugde.

Devojka iz Buenos Ajresa mi je opisivala Argentinu rečima kojima moji vršnjaci opisuju Srbiju – dosadan i slabo plaćen posao, bahata predsednica Kiršner, korupcija, sumnjiva budućnost i stalni protesti. Ja sam naivno mislio da tamo samo igraju tango na ulicama Borhesovog grada, piju vino i slave nezavisnost od MMF-a.

Primedbe u ovom tekstu napisao sam svestan da je naša umetnička scena osrednja, ali ne može napredovati bez mentorstva. Ako starija generacija ne pomaže, čak koči, ako je zatucana i sebična, teško će biti pomaka.

U Londonu u „Viktorija i Albert” muzeju, okružen Rodenovim skulpturama, stoji Meštrovićev torzo Strahinjića Bana koji je poklonila srpska vlada s početka dvadesetog veka. Londonski studenti sede i crtaju. U tom muškom torzu uklesani su lepota, heroizam, mitski idealizam i borbenost.

To su osobine koje umetnik mora danas da nosi u sebi. Možda ću, kada prođu godine, pogledati unazad i razočaran videti da je moje stvaralaštvo osrednje, a ja komformista. Ipak, verujem da čista biološka energija i životna, stvaralačka strast moraju lepotom pregaziti mediokritetsko živo blato koje su nam ostavili naši divni, nemoćni roditelji.

Diplomirao filozofiju i filmsku režiju na Kolumbija univerzitetu, Njujork