Kraljica estradne igre

Jesam čovek u godinama, ali mi ponekad ode oko, pa na onoj ružičastoj televiziji pogledam i razne plesačice navodno modernog baleta, izvinite, densa, i odmah se pokajem. Pored toliko tužnih, žalosnih stvari oko nas, još mi treba da gledam i te mlade i lepe devojke, ali jadnice koje ne znaju šta će sa svojim telom, igrajući kao pratnja tamo nekom folk pevaču. Drmnu levim kukom, drmnu desnim, padnu dole, skoče gore, vrte središnjim delom tela, vrte, ali mašte nigde, nigde. Sve one šljokice, lažno perje, šminka, pogledi, naručeni osmesi daju sliku srozanog šou baleta.

Onda mi dođe da iz sveg glasa viknem: Joooj, Lokice, gde si, kud si, šta nam to uradi! Zašto postavi tako visoke standarde u džez-baletu i šou plesu, da se sada pečemo na toj imitaciji imitacije estradnog densa. Lako je sada tebi. Postala si paradigma visoke profesionalne, vrhunske igre, pa si mirne duše mogla da se izgubiš, a nas ostaviš da te u svom tom sadašnjem jadu spominjemo u najlepšoj uspomeni.

Zaista, gde je ta mala, taj spiritus movens baletske grupe "Lokice", ta koreografkinja (tako se to sada kaže) koja je za svoje saigračice bila strah i trepet, učitelj i sudija? Alo, Lokice, gde se kriješ u ovom Beogradu?!

– Uja! Evo me u restoranu "Pire", u Cara Lazara ulici. O, hvala Bogu, da se neko i mene setio, baš u vreme kad obeležavam 40 godina plesačke karijere. Uf, kako je to lepo kad neko poželi da te vidi u pravo vreme, pa me vrati svojom radoznalošću na dane kada sam imala pet godina i bila mala, mala plesačica u baletskom studiju pozorišta "Boško Buha" – govori Lokica Stefanović, dok joj, možda i bezobrazno, gledam u one njene krupne, pomalo setne, zelene oči, koje su nekada umele da ispune i mali ekran u žaru igre. Prvi put je vidim uživo i, bogami, lepu i vrlo živahnu, a ona kao i svaka srećna majka, punog srca i sva preplavljena nežnošću, priča o ćerki Ognjeni, budućem menadžeru mas-medija.

Oduvek je želela da bude koreograf. Zato je već sa osam godina upisala baletsku školu "Lujo Davičo" koju je sa uspehom završila. Posle je prišla baletskoj grupi legendarnog Borisa Radaka, ali se tu nije dugo zadržala. Ovan k`o ovan, hoće da bude predvodnik i nema druge. Osnovala je svoju džez-bal grupu koja je već u martu 1967. godine imala prvi nastup. U toj grupi su bile i Sonja Lapatanov, balerina i danas poznati putopisac, Vesna Ivanović, potonji doktor nauka i saradnik Instituta "Vinča"... Kasnije su došle "Lokice" i "Nove Lokice".

– Ipak, tata je hteo da u porodici bude još jedan inženjer, pa sam upisala arhitekturu, da tako ispunim njemu želju, a i da budem bliža umetnosti. Sada se kajem za te uludo utrošene godine, jer sam imala sve uslove da u Americi napravim vrhunsku karijeru, ali – šta je, tu je. Doduše, eno u Prištini poslovne zgrade "Eksimkosa", koju sam projektovala dok sam radila u "Invest birou". Tu je trebalo da bude direkcija "Jugobanke" za Kosmet. Samo sam jednom, 1996. godine, videla kako izgleda ta zgrada, proizvod moje mašte, i razočarana nebrigom o njenom izgledu brzo se vratila u Beograd – kazuje Lokica...                                

Lokica? Da, da, to je njeno kršteno ime. Pobogu, krštena je u Sabornoj crkvi, a za takvo ime se pobrinuo tata Žarko, jer je bio oduševljen njenim maleckim loknama.

– To vreme od pre tridesetak i više godina bilo je takvo da smo čuda mogli da stvaramo. Mene je oduševljavao italijanski "Studio uno". Posle su došle sestre Kesler. Učila sam od vrhunskih igrača taj moderni balet, džez dens, šou ples, nazovite ga kako hoćete. Kasnije sam, krajem sedamdesetih godina, zimi išla u Njujork i upijala pokrete Evlina Ejlija, koji je dva puta gostovao i na Bitefu. Sećam se da sam još zagrejana, po povratku iz Amerike, odmah organizovala probe i iz glave "izvlačila" upamćene pokrete. Tada nismo koristili video-zapise i ostale stvari – seća se Lokica dana kada je sa svojim plesačicama jurišala ka savršenstvu džez-densa.

Možda za nju i njenu grupu nikada niko ne bi čuo, ali ta pusta televizija, muzički programi, gostovanja u emisijama Đuze Stojiljkovića, grupe "Sedmorica mladih", koncerti i turneje sa Zdravkom Čolićem učinili su čudo... "Lokice" je 24. januara 1977. godine osnovao Sanja Ilić i one su ubrzo postale pojam za džez-balet. Sve devojčice su počele da ih imitiraju, da imaju kao one upečatljive frizure, kostime...

– Posebno sam bila ponosna kada bi nas zvali da gostujemo na zagrebačkoj televiziji. Ej, bre, Anton Marti da pozove nekog iz Beograda!? Ima, međutim, i takvih koje je zvao, a to su bile "Lokice". Sećam se i gostovanja kada smo kao "Nove Lokice", uz muziku koju je za nas uvek birao Ljubomir Vučković, gostovale u emisiji "Stereovizija". Tako smo posle učešća u novogodišnjem šou programu Tereze Kesovije otišle na Brione i tamo dočekale novu 1980. godinu. Pamtiću taj doček i po jednom detalju: za stolom u obliku potkovice Tito sedi u vrhu, a sa njegove desne i leve strane dve prazne stolice. Kad već nema supruge do njega, neka bude prazna stolica i sa druge strane. Tužno – kaže Lokica.

Imala je prvi privatni baletsko-rekreativni studio u ondašnjoj Jugoslaviji. Uveliko je te 1981. godine ženama otkrivala tajne aerobika, dok je Džejn Fonda tek iduće godine objavila knjigu o tim vežbama.

Pamti nepravde koje je preživela... Ajde, molim te, Lokica Stefanović, pa njoj neko da učini nepravdu. Kako da ne. Tako su joj u decembru 1989. godine, nekoliko dana do Nove godine, srušili studio od 240 kvadrata na uglu ulica Koče kapetana i Maršala Tolbuhina. Unutra su bili pokloni za decu. Kaže da je bila u Beogradu ne bi dozvolila Građevinskom preduzeću "Dom" da sruši zgradu u kojoj se još od 1908. godine nalazila kafana "Novi Beograd". Neka službenica je tada rekla: "Nekome Nova godina donese poklone, a nekome rušenje".

– Bila sam u porodilištu kada je na televiziji išao direktan prenos zatvaranja Zimske olimpijade u Sarajevu 1984. godine. Gledala sam u lekarskoj sobi kako teče završna ceremonija u hali "Zetra", očekujući da reporter Dragan Nikitović pomene i moje ime kao koreografa grupe od 180 plesača za tačku nazvanu "Ne zaboravi Sarajevo", a uz muziku Kornelija Kovača. Završi se prenos, pominju nekog Slavka, a ja kao da nisam videla Sarajevo. E, htela sam da puknem od muke – odmahuje rukom Lokica. Sve je to sada prošlost.

Šest godina (od 1993. do 1999) na Trećem kanalu je imala svoj najpre dvočasovni, a potom jednočasovni šou program, koji je bio ispunjen fitnesom. Prestala je da radi koreografiju onog trenutka kada je osetila da devojke dolaze na probe samo da bi to odradile, bez volje i bez mašte. A kad toga nema – nema ničega.

– Nema ništa protiv tog strit-densa, ali to nije moje viđenje šou programa. Zato sam srećna što će se uskoro u jelovniku ovog restorana naći pire "Lokica", spravljeno po mom receptu – sa smehom i dan-danas prva dama šou baleta završava priču o sebi.