U protivnom – nauke u Srbiji neće biti

Na poziv Sindikata zaposlenih u naučnoistraživačkoj delatnosti Srbije (Sindikat nauke), prošlog utorka je protestovalo dve-tri hiljade ljudi. Protestanti su prošetali Beogradom od Trga Nikole Pašića do Vlade Republike Srbije i zaustavili se pred Ministarstvom prosvete, nauke i tehnološkog razvoja (MPNTR) tražeći svoja prava. Ko su ti ljudi i šta sad odjednom hoće? U toj šarolikoj masi, koju su najvećim delom činili mladi, obrazovani ljudi, bili su oni koji vole da otkrivaju nešto novo i koji svoje znanje i sposobnosti još uvek žele da iskoriste da bi unapredili sopstvenu zemlju. Kako to da se odjednom žale? Uopšte nije odjednom, samo se čaša konačno prelila.

Oni koji su tog dana uzvikivali „Spasimo nauku” godinama rade u nefunkcionalnim, neopremljenim, neokrečenim, pretrpanim, pa čak i po zdravlje opasnim prostorijama, radeći često na zastareloj i neadekvatnoj opremi. Ako nekim čudom stigne nova oprema, ne postoje sredstva za njeno održavanje i funkcionisanje. To liči na poklonjen automobil za koji ne postoje sredstva za servis i gorivo. Uprkos takvim uslovima, naučni radnici su jedini koji pored sportista moraju da se dokazuju u međunarodnim uslovima. Po Aktu o finansiranju MPNTR,plate zaposlenih u nauci direktno zavise od toga da li su svoje ideje i rezultate uspeli da objave u međunarodnim časopisima i u kolikom broju.

MPNTR se obavezalo da naučnim radnicima daje naknadu za naučnoistraživački rad (platu) i da im obezbeđuje režijske i materijalne troškove (struju, vodu, naučne časopise, opremu, kompjutere, školarine, papir za štampanje, hemikalije itd.). Umesto toga, MPNTR vrši konstantnu diskriminaciju zaposlenih u nauci uskraćujući im pravo na normalan rad i zaradu na osnovu tog rada u skladu sa zakonima i ustavom.

Nažalost, država nauku doživljava kao trošak, a samo značajnija ulaganja u njen razvoj mogu da dovedu do privrednog preporoda, kao što je to bio slučaj s Japanom, Južnom Korejom, Kinom… Nauka kao strategija razvoja jedne države može da opstane samo u uslovima stabilnih i dugoročnih planiranja i finansiranja.

Svake godine, nezalaganjem MPNTR, izdvajanja za nauku bivaju sve manja, umesto da rastu, uz istovremeno očekivanje konstantnog porasta naučnih rezultata na međunarodnom nivou. Deo u budžetu koji se odnosi na sve koji se bave naukom i na sve potrebe u vezi sa naukom (plate zaposlenih u institutima, naknade zaposlenima na fakultetima koji rade na projektima iz oblasi nauke, materijalni troškovi, režija, monografije,konferencije itd.) iznosi nešto iznad jedan odsto budžeta. I ta mala svota doživela je smanjenje od 30 odsto u 2013. godini u odnosu na 2012.

Smenu ministra dr Žarka Obradovića Sindikat nauke je tražio od predsednika i prvog potpredsednika Vlade Republike Srbije još u martu ove godine zbog smanjenja, nenamenskog i haotičnog trošenja sredstava namenjenih nauci i diskriminaciji zaposlenih u nauci, posebno onih zaposlenih u institutima. Radi zaštite prava zaposlenih u institutima,Sindikat nauke se prošlog maja obratio i Ministarstvu rada, zapošljavanja i socijalne politike, ali ni sa jedne od navedenih adresa ne stiže ni razumevanje ni pomoć. Agonija se nastavlja, da bi krajem prošlog meseca situacija u nauci bila sledeća: (1)nijedan dinar materijalnih troškova za 2013. godinu nije bio isplaćen; (2) od čitavog javnog sektora,jedino majske plate zaposlenih u institutima nisu bile isplaćene; (3) od čitavog javnog sektora, jedino zaposleni u institutima nemaju potpisan Posebni kolektivni ugovor (PKU),i to još od decembra 2009. godine, iako se Sindikat nauke neprekidno zalagao da se taj dokument potpiše; (4) najavljeno je da se rebalansom budžeta sredstva za nauku dodatno smanjuju za 20 procenata.

U tom trenutku Sindikat nauke najavljuje protest. Već na sam pomen reči protest, MPNTR se oglašava izjavom da plate neće biti umanjene i počinje s postepenom uplatom zaostalih majskih plata. Samo zaposlenima u institutima se plate udeljuju kad se odobrovolje odgovarajuće službe u Ministarstvu finansija.

Zbog svega ovoga, Sindikat nauke je postavio MPNTR određene zahteve, čije ispunjenje bi omogućilo samo opstanak, a ne i razvoj nauke u Srbiji. Od MNPTR se traži: (1) da se ne smanjuju materijalni troškovi kako bi se omogućili minimalni uslovi za rad; (2) redovna isplata zarada i materijalnih troškova; (3) postepeno povećanje ulaganja za nauku u sledećim godinama, bar do nivoa koji je sama država usvojila da bi se prilagodila zahtevima EU (4) potpisivanje Posebnog kolektivnog ugovora, kao što nalaže Zakon o radui (5) tek na kraju, ostavka ministra dr Žarka Obradovića.

Iz priloženog se vidi zašto Sindikat nauke ne može da odustane od svojih zahteva do njihovog ispunjenja i zašto mora da nastavi sindikalnu borbu za opstanak nauke u Srbiji, jer u protivnom – nauke u Srbiji neće biti.

Naučni savetnik, predsednik Sindikata Instituta za hemiju, tehnologiju i metalurgiju UB, član pregovaračkog tima Sindikata nauke