Kratka istorija neuspelog ubeđivanja

Vašington – Mi smo pokušali, ali nas nisu poslušali, najkraće je objašnjenje koje je u prošli četvrtak cirkulisalo u Vašingtonu, kao alibi zašto velika sila nije uticala na to da se politička drama kod važnog saveznika rasplete po američke interese povoljnije.

Da li je prevrat u Kairu za Ameriku nepovoljan? I da li je to uopšte bitno jer je svakako mnogo važnije koliko će on dobrog ili lošeg doneti Egipćanima. Ali, ako se najveća sila pokazala nemoćnom, onda je to svakako vest koja zaslužuje pažnju.

Pažnja nije izostala, ali koliko i američkoj neodlučnosti kom će se carstvu privoleti – da li legalno izabranom predsedniku koji je samo za godinu dana potrošio sav demokratski kredit koji je imao, ili milionima Egipćana koji su tražili njegovu smenu, odnosno vojnom vrhu koji je ispunio ono što su tražile nezadovoljne mase – toliko i nespremnosti Vašingtona da se izjasni šta se u stvari dogodilo.

Da li je li to bio vojni udar ili prosto smena nepopularne vlasti iznuđena „događanjem naroda” – na ulicama je u jednom momentu bilo čak 14 miliona ljudi – tamo po drugi put u razmaku od dve i po godine.

I kako uopšte smenjivati vlast koja je prvo na demokratskim izborima dobila većinu i mandat da vlada četiri ili pet godina – već posle godinu dana. Da li je Mursi imao čarobni štapić da tešku situaciju koju je nasledio promeni onoliko brzo koliko su njegovi sugrađani mislili da treba, ali ga prosto nije upotrebio?

Naravno da nije, magičnih rešenja u politici nema. Ali koliko i rezultati, važan je utisak da se čini sve da do promena dođe jer i utisak je politička činjenica.

Mursi jeste za godinu dana promenio mnogo toga u Egiptu, ali to što je uradio nije bilo ono zbog čega je izabran. Halapljivost Muslimanske braće iz čijih redova je potekao, donedavno ilegalne organizacije, na vlast i grabež za njom ionako tešku situaciju su samo pogoršali.

Možda bi to nekako i prošlo da rezultat nije bio da je u Egiptu sve pošlo nizbrdo upravo onda kada je njegovih 84 miliona stanovnika očekivalo da se nešto poboljša. Ono što se nije baš dobro videlo spolja, bilo je i te kako očigledno iznutra: da je kriza mnogo dublja od političkog haosa na površini.

Nekad policijska država, Egipat je postao zemlja bezakonja. Zvanične statistike vlade pokazuju porast ubistava za 300 odsto, dok je broj oružanih pljački porastao za 12 puta. A bezbednost građana je, zna se, jedna od osnovnih funkcija svake države. Koliko je, uostalom, baš proteklih dana na Trgu Tahrir silovano žena...

Od pada Mubaraka drastično su opali državni prihodi, a u očekivanju raspleta situacije presušile su domaće i strane investicije.

Troškovi države su porasli. Mursijeva vlada je ispunila obećanje da će povećati plate državnim službenicima, ali to ne bi bilo toliko strašno da nije produbljena ona glavna rupa u državnoj kasi: subvencije za gorivo i hranu koje su deo sistema. Čak 16 milijardi dolara za energente i 4 milijarde za hranu.

U takvoj situaciji, državne rezerve trošene su naveliko: s 32 milijarde dolara pre ustanka koji je oterao Mubaraka na 16 milijardi u prošlog maja. I to je nešto što ne može lako, a možda uopšte, da se promeni jer Egipat, uprkos svom prostranstvu, nema dovoljno obradive zemlje da se prehrani, pa mnogo žita mora da uvozi.

Turizam, značajan korektiv spoljnotrgovinskog bilansa, takođe je na nizbrdici i pitanje kada će se strani gosti ponovo ohrabriti da popune mnogobrojne luksuzne hotele na plažama Crvenog mora.

Ako je dakle Muhamed Mursi sa svojim izabranicima na ministarskim mestima bio nesposoban da se s tim problemima uhvati, i ako je to postalo očigledno već posle samo godinu dana, da li su nova građanska pobuna i vojni puč bili jedino rešenje?

Američki savet, koji je u Kairu prenela ambasadorka En Petersen, bio je da se na ulici ne može postići politički rezultat bolji od onog na izborima. U kratkoj istoriji neuspelog ubeđivanja zanimljiva je i epizoda u kojoj je šef američke diplomatije Džon Keri (u utorak) telefonom pozvao svog egipatskog kolegu Mohameda Kamela Amra i razgovor, kako je, pozivajući se na svoje izvor, izneo „Volstrit džornal”, počeo pitanjem da li je on još ministar inostranih poslova.

Pitanje je bilo razložno jer je Amr nekoliko sati pre toga podneo ostavku, ali je pristao da nastavi da obavlja dužnost.

Kad je to pojašnjeno, Keri je preneo sledeću poruku: predsednik Mursi treba da povuče neke dramatične poteze: da prihvati održavanje novih predsedničkih izbora, najavi pravu koalicionu vladu i novog premijera, kako bi spustio tenzije i sprečio najavljeni vojni udar.

Mursi je međutim sve to odbio, a egipatski generali su onda pokazali da njihov ultimatum nije blef.

Pre toga je doduše izgledalo da Vašington s Mursijem može da nađe zajednički jezik i osmisli novi model američkog angažmana u islamskom svetu. Obama je navodno bio ohrabren prošlog novembra kada je egipatski predsednik pomogao da se smiri situacija u Gazi, na čemu mu je zahvalio telefonskim pozivom, a bilo je nagoveštaja i da će biti dobar partner i u borbi protiv terorizma.

Ali kad je Mursi počeo da izdaje uredbe kojima se smanjuje nadzor nad predsedničkom vlašću, stvari su počele da mirišu na loše. Obama mu je 6. decembra ponovo telefonirao, ovoga puta sa sugestijama da SAD svakako poštuju njegovu izbornu pobedu (52 odsto glasova u junu prošle godine, više nego što će Obama dobiti pola godine kasnije) ali da je „umetnost politike da se nešto da i protivnicima”. Odgovor je opet bio da je „kompromis isto što i predaja”.

Sve ovo je ostalo u okvirima tihe diplomatije: utisak u javnosti je bio da Bela kuća podržava Mursija isto kao što je pre njega čuvala leđa Mubaraku.

Ono što se vidi na površini ne mora međutim da bude i ono što se stvarno zbiva, pri čemu je najveća dilema ona s početka ovog teksta: da li je vojni puč, ma koliko bio „mek” (na čelo zemlje nije došla hunta), ishod koji je nepovoljan za Ameriku?

Jer prevrat i svrgavanje s vlasti Muslimanske braće, prethodnika onoga što se danas naziva politički islam, priziva ono što se 1992. dogodilo u Alžiru, gde je Front islamskog spasa bio pred istorijskom izbornom pobedom, ali je intervenisala alžirska armija i poništila rezultate, navodno na mig SAD. Egipatski muslimani su proteklih dana podsećali na taj „američki veto”, navodnu doktrinu da Zapad ne dozvoljava da islamisti dođu na vlast ni na demokratskim izborima.

Rasplet ili, s obzirom na situaciju na ulicama Kaira, početak novog zapleta, potvrdio je nekoliko stvari: Prvo, da nije lako postati demokratija posle trodecenijske diktature.

Drugo, u Egiptu, u kome živi jedna četvrtina svih Arapa, izgleda da se lakše podnosi politička nego verska diktatura.

Treće, opasno je u politici podići velika očekivanja, a proizvesti samo razočarenja. Ne obećavaj ono što ne možeš da ispuniš, račun za to stiže ranije ili kasnije.

Lekcija je i da vlast ne može sama sebi da bude cilj. A ako je teško, to ne treba sakrivati – biće još teže. Najzad, ono što u jednom momentu izgleda kao velika pobeda, može da bude i težak poraz.