Topom na vrapce

Ovih dana beogradska tržišna inspekcija pohvalila se kako je od 16 prodavaca na beogradskim ulicama za samo dva dana oduzela tekstilnu robu vrednu oko 200.000 dinara. Uspeh vredan pažnje u "suzbijanju nedozvoljene ulične prodaje", uz obećanje da će "proterivanje uličnih prodavaca bez dozvole za rad trajati kontinuirano" i da će kontrole biti "nenajavljene i u različitim vremenskim intervalima". Da nije reč o radu državnih činovnika i najočitijim primerima sivog tržišta tekstila, sve bi se svelo na pravila iz klasičnih dečjih igra "mačke i miša" ili "lopova i žandarma". Jedni će biti nestašni i zločesti, a drugi će ih juriti i "privoditi zakonu". I tako sve u krug.

Ovakva vest jednog državnog organa, kakva je po slovu zakona tržišna inspekcija, u kojoj se saopštava da je oduzela robu vrednu oko 2.500 evra ni po čemu, u ozbiljnoj državi, ne bi zavredela javno objavljivanje ni po kom osnovu. Čak ni u državnoj novinskoj agenciji. Ne samo zbog gotovo zanemarljive sume, već i zbog razmera uočene pojave.

Vest pada u vreme veoma podgrejane, a neki kažu i zadocnele, rasprave o švercu cigareta minule decenije i njenim najistaknutijim protagonistima. O onim drugim, koji se obogatiše na nafti, oružju, lekovima, drogama ili nekoj manje opasnoj ali unosnoj robi, kao što su kućna hemija ili delovi za automobile, možda nekom drugom zgodom. Kada se to nekom učini zgodno.

Niko ne spori, i u tome ova objavljena agencijska vest ima donekle smisla, potrebu da se država Srbija institucionalno (iz)bori sa švercerima svih boja i opredeljenja. To joj je, konačno, i posao. Ne samo da svoje građane zaštiti od loše i opasne robe po bagatelnim cenama već i da državnu kasu odbrani od raznih bočnih i podzemnih udara.

Pitanje je, međutim, mnogo dublje. Zbog čega ta ista država juri po ulicama glavnog grada preprodavce krpica iz Kine, Turske ili Rumunije, a to ne učini na granici. Kada kontejneri ili šleperi sa švercovanom robom jednom uđu na naše tržište bez odgovarajuće carinske i druge kontrole – spasa nema. Moraju na ulicu ili ispod tezge.

Ako je svoju odlučnost da se izbori sa švercom uspešno demonstrirala u primerima sa akciznom robom, naftom, cigaretama ili alkoholom, zašto ne i sa tekstilom. Po mnogim meritornim procenama, našim tržištem tekstila i obuće se "valja" od 30 do 40 odsto robe iz šverca vrednog nekoliko milijardi evra. Da ne bude zabune. Dosta robe nije samo uvoznog porekla, već i domaćeg – iz šupa i podruma "mini Mančestera" od Novog Pazara do Subotice, ali i same okoline Beograda. Pančeva na primer.

Država, oličena u carini, inspekcijama i finansijskoj policiji, ovde ostaje nedorečena. Kao da joj do te vrste šverca ili sive trgovine nije stalo. Čini se da joj je lakše da topovima puca na vrapce, jureći ulične prodavce, nego da smišljenom i organizovanom akcijom, za šta pelcer posigurno ima, jednom zasvagda spreči haos u trgovini nekadašnje "lake industrije" koja sporo ali sigurno počinje da se vraća iz mrtvih i postaje sve ozbiljniji izvoznik.