Canada day

Prođe i ovaj 1. juli, Dan Kanade.

Na desetine hiljada ljudi slivalo se od ranog jutra u centar kanadske prestonice Otave da proslave 146. rođendan te prostrane zemlje voda i šuma.

Do večernjih sati, kada su zabava i proslava završene impozantnim vatrometom, činilo se da se ceo grad njiše, talasa, vibrira obučen u crveno-bele boje kanadske zastave. Toliko raznolikih i raznobojnih fizionomija domaćih, imigranata i turista, toliko raznih religija, običaja i jezika, a svi su, od beba do pogurenih starina, odenuli nešto crveno – belo za Dan Kanade.

Opuštene mlade Kanađanke šetale su u pripijenim belim pantalonicama i crvenim majicama. Religiozne muslimanke nosile su za ovu priliku crvene marame preko kose i bele bluze preko dugih haljina. Zapazih i kršnog, bradatog Sika sa prigodno prazničnim, crvenim turbanom na glavi.

Maštovite crveno-bele kape, kanadske zastave sa upadljivim javorovim listom zaogrnute preko leđa, zastavice u rukama i na kačketima, simboli Kanade na obrazima, rukama, butinama upotpunjavali su praznični kolorit. Kanađani ili ne, svi iskazuju privrženost zemlji u kojoj žive. Sa setom se setih onih dana kada smo i mi, kao Kanađani i imigranti danas, srčano i s ponosom slavili nacionalne praznike, nosili zastave Jugoslavije i pevali himnu „Hej Sloveni“. I gromko bodrili svoje reprezentativce.

Neopisiva praznična gužva svuda, a guranja nema. Ni nervoze, ni prekog pogleda. Kao da su i imigranti u ovoj novoj otadžbini naučili da obuzdavaju vreo temperament.

Nema ni bačenih konzervi po ulicama, iako njima ceo dan cirkulišu crveno-bele kolone dobro raspoloženih ljudi. Pobacane ambalaže nema ni u tri centralna parka, gde se tradicionalno za Dan Kanade organizuju koncerti moderne muzike i razne zabave za decu, uz mogućnost da se uživa i u jelu i piću. Bezalkoholnom, naravno.

Svako nastoji da ostatke onoga što pojede i popije odloži na pravo mesto – u sveprisutne korpe za otpatke. Gledajući Kanađane često se zamislim nad interpretacijom patriotizma. Da li je to ono busanje u prsa, uz jake reči i vandalizam koje viđamo širom Balkana, ili je pravo rodoljublje kada namerno nije pokidan ni cvet u parku, ni ostavljena gomila đubreta na mestima gde je bukvalno bilo na desetine hiljada ljudi.

Centralna proslava Dana Kanade u Otavi tradicionalno se održava na platou ispred velelepnog zdanja federalnog Parlamenta, gde se u popodnevnim satima, kažu, iskupilo 80.000 fanova poznatih izvođača pop i rok muzike i artističkih umeća.

Praznični program na Parlament hilu počinje od ranojutarnjih sati podizanjem kanadske zastave i ceremonijom smene straže, a nastavlja se koncertom neobičnog instrumenta – kariljona. Čine ga 53 zvona težine od 4,5 kilograma do 10 tona, smeštena   u unutrašnjosti parlamentarnog Pis tauera. Svako ima poseban zvuk, a svira se slično orguljama.

Mnogo besplatne zabave u vidu žive svirke, žongleraja, raznih igara za decu, šminkanja i crteža po licu bilo je i u prestoničnim parkovima.

 U čast rođendana Kanade više državnih institucija i svi otavski muzeji otvorili su vrata za besplatne posete, i bili su pod pravom opsadom znatiželjnika. S razlogom. Pored bogate stalne postavke o životu Indijanaca i Eskima i istorijatu Kanade, u Muzeju civilizacije u toku su i zanimljive izložbe o haićanskoj vudu religiji i kontroverznim Kanađanima, uključujući glumca Donalda Saterlenda.

I monumentalno zdanje Nacionalne galerije izdržalo je juriš ljubitelja umetnosti, jer je pored ogromne kolekcije kanadskih i inostranih skulptora i slikara, između ostalih Van Goga, Renoara, Dega, Monea i još niza čuvenih impresionista, trenutno ugostila i putujuću izložbu Rubensovih, Van Dajkovih i Jordaensovih slika i grafika.

Iako je do svakog punkta sa prazničnog spiska atrakcija organizovan autobuski prevoz, mnogi su odabrali da prepešače preko mostova nad rekom Otavom, koja deli, ili spaja, kako je već kome zgodno, grad Gatino u provinciji Kvebek i grad Otavu u Ontariju. Oba grada čine područje nacionalne prestonice u kome je dvojezičnost zakon, pa ogroman broj Otavljana tečno govori engleski i francuski i sa neverovatnom lakoćom prelaze sa jednog na drugi jezik.

Vekovne tenzije anglofona i frankofona naučile su Kanađane da su strpljenje i dogovor bolji od ratobornosti među komšijama. Uz to, Kanađani neguju raznolikosti i ogromne pare daju nacionalnim zajednicama za sportske klubove, gradnju bogomolja, kulturno-prosvetne aktivnosti, kaže Veljko Vidović, koji gotovo dvadesetak godina živi u Kanadi i radi kompjuterske programe za pomoć nacionalnim zajednicama. Pomenu i da je kanadska država pomogla izgradnju nove srpske crkve u Otavi.

Ražalostim se kada moj devetogodišnji unuk Uroš, želeći da me zamoli da utišam muziku, kaže na neveštom srpskom: Deko, molim te učini da to bude manje jače. Ali moram priznati da sam srećan što su moj sin i snaja, dva mlada lekara sa troje dece, kada su već odlučili da odu iz Srbije odabrali Kanadu, tu zemlju staloženih, strpljivih i dobronamernih ljudi.

Mladen Bačlić, Otava