Zagrebački performans

Hrvatska je ušla u EU i ponovo izgubila deo suvereniteta. Potvrdila se Krležina ocena po kojoj se hrvatska politika uvek svodila na traženje novog gospodara trovare altro signore: Beč, Berlin, Beograd, Brisel. Teško je, naravno, priznati da su u socijalističkoj Jugoslaviji Hrvati bili najravnopravniji. Ali, na stranu to.

Nešto o velikoj zagrebačkoj žurki 30. juna i o proslavi ulaska u EU na koju je pozvan i srpski predsednik – Šešeljev vojvoda. Nadrealno, zbilja ili performans? Nije nadrealno, ali jeste performans, briselski. Ni ciničan ni ironičan, nego nužan.

Slično se zbilo još krajem aprila kada su se u Zagrebu sreli Kotromanović i Vučić. Da li to vaskrsava nova srpsko-hrvatska saradnja? Kakav je odnos između lekovitog zaborava rata i nezaborava mrtvih i prognanih danas? Nepromenjen. Još uvek su herojski narativi i u simboličke strukture centrirani oko semantike nacionalne žrtve.

Da li su na svečanosti prisutni srpski i hrvatski žestoki patrioti spremni na zaokret i na lekoviti zaborav ili ih je Brisel nagnao da zajedno piju šampanjac u Banskim dvorima? Nije ovde reč o ličnostima koje su nekada živele od četničke i od ustaške opasnosti, nego su gorepomenute visoke zvanice – metafore improvizovane srpske i hrvatske politike i nepriznate idejnopolitičke konverzije.

Kao mladi jurišnici radili su što su želeli, a danas kao političari rade ono što moraju. Mnoge su zbunili, premda je isti salto mortale već viđen kod V. Draškovića i S. Mesića. Uprkos svemu, ovaj zaokret jeste pozitivan. Ali, crv sumnje opominje: mogu li oni koji su 20 godina govorili jedno, danas da rade nešto sasvim drugo?

Kako verovati ranijim ljutim šešeljevcima i militantnim hrvatskim bojovnicima da će se zalagati za miroljubivu saradnju? Rezerva ostaje, čak i ako se klonimo pitanja ima li političar pravo na savest. Ono što je sasvim sigurno jeste da se i 2013. prošlost ne svladava, nego se samo potiskuje. Možda samo do prve prilike, kada će ponovo progovoriti naoružana prošlost Vukovara i „Oluje“.

Brisel pritiska, ćuti i plivaj. Ali, mogu li sapostojati zakavžene prošlosti sa istovetnom vizijom evropske budućnosti? Na dugi rok teško, a sa kratkoročnom politikom ništa se bitno ne može uraditi. Uzajamno poverenje u regionu može se povratiti samo uz obostranu sistematsku kritiku vlastitog šovinizma. Sve dok se ne probudi negativno sećanje „šta smo mi drugima učinili“, nacionalizmi će udobno živeti od onoga „šta su oni nama učinili“.

Toga nema 2013, kao što ga nije bilo ni 1993. godine. Otuda ni pitanje kako pamtiti zločine a da ovi ne postanu oružje nove osvete nije danas manje aktuelno. Svladavanje prošlosti je mukotrpni proces učenja kako da se živi sa svešću da su zločini deo ne samo tuđe, nego i naše istorije i našeg grupnog identiteta i da nas ništa ne može izmiriti sa tim nedelima. Političari danas govore nešto drugo. Otprilike: „Vi kažete da ste žrtve, mi kažemo da smo žrtve, u redu izvinimo se i ostavimo prošlost“.

Ovo je kratkoročno rešenje. Dugoročno gledano, ako prošlost ne želi da prođe, i ne treba da prođe. Kako je kontrolisati da ne eksplodira? Tako što i neslavnu, pored slavne prošlosti, treba ugraditi u nacionalne udžbenike istorije. Nije izlaz u tome što su pomenuti političari u Zagrebu priznali da se oko prošlosti ne slažu, ali da će sarađivati.

Ne, razilaženja u regionu oko bliže prošlosti treba stalno da uznemiravaju i da ne dozvole da se prošlost gura pod tepih zarad vlasti ili zbog naloga Brisela. Ni subjekti koji se izvinjavaju ni oni koji ih na to gone, kao ni oni koji kažu „ostavimo prošlost po strani“, ne mogu trajno i uspešno svladati prošlost.

Zakavžene prošlosti mogu se razoružati tek kada se svaka nacija sistematski, a ne samo protokolarno, suoči s vlastitim nedelima. Ne pomaže hermeneutika suza. I klasično martirološko pitanje bi trebalo preformulisati. Zapitajmo se da li smo svi nedužni dželati ili smo svi odgovorne žrtve. Kod ovih zapetljanih stvari ne treba bežati od samokritičnosti, jer je osnova moralne nadmoći.

I još jedan predlog. Nedostatak multietničkog sećanja bi se mogao ublažiti ako bi se umesto spomenika neznanom nacionalnom junaku razmišljalo o podizanju spomenika neznanom dezerteru iz građanskog rata, antimilitaristi Jugo-Švejku, koji bi simbolizovao negativno sećanje na međunacionalni rat i na sve ubijene na ovim prostorima devedesetih.

Pisaca poput Hašeka imamo u regionu, ali bi domaćeg Švejka trebalo progurati u obaveznu lektiru. Mogu li to zvanice iz Banskih dvora?

Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu