Prednosti Južnog toka

„Južni tok” će početi da se gradi u Srbiji već u decembru ove godine. Tako je na konferencijiza novinare o ovom strateškom projektu, održanoj u Beogradu, izjavio direktor „Srbijagasa” Dušan Bajatović. Pri tome ostaje nekoliko aktuelnih pitanja, koja vole kritičari projekta.

Zašto je ovo zajedničko preduzeće registrovano, ne u Srbiji, nego u Švajcarskoj? Zašto je ulog Rusije i Srbije u zajedničkom projektu raspodeljen 51:49 procenata? Da li će „Južni tok” biti ekonomsko čudo za Srbiju koje će smanjiti nezaposlenost i privući investicije?

I, na kraju, da li će EU morati da prilagođava Treći energetski paket u slučaju „Južnog toka”, to jest, razdvajanje prodavca i transportera gasa?

Probaćemo da odgovorimo na neka od pitanja i to maksimalno jasno.

Prvo, zajedničke kompanije iz oblasti energetike, saglasno međunarodnoj praksi, registruju se u najprihvatljivijim zonama, gledano sa tačke plaćanja poreza. Švajcarska je država čiji kreditni rejting i reputacija ne izazivaju nikakvu sumnju. Tamo su registrovane i zajedničke kompanije Rusije i Nemačke za „Severni tok” i onaj ko smatra da činjenica da je nešto registrovano u Švajcarskoj daje veću mogućnost za povlačenje para, u velikoj je zabludi – u slučaju da se to i želi, to je sa istim uspehom moguće činiti iz Srbije ili Rusije, ali opšta koncepcija „Južnog toka” tome direktno protivreči. Rusija sama investira novac u buduću energetsku sigurnost Evrope, zato što je to za nju najveće tržište za prodaju gasa. Zaključak, to je jevtinije nego trošiti sredstva na nestabilne tranzitne države poput Ukrajine.

Drugo, podela uloga u zajedničkom projektu između Srbije i Rusije za dva procenta u korist Moskve, kazuje samo o jednom – o tome da je Rusija glavni investitor i interesent za „Južni tok” i, s tim u skladu, želi da obezbedi stabilnost izgradnje i bezbednost projekta, koji ne može biti zaustavljen zbog redovne smene nadležnog ministra u bilo kojoj državi na Balkanu.

Treće, za osam godina ekonomija Srbije, kao rezultat izgradnje „Južnog toka” zaradiće 10 milijardi evra, što u proseku znači više od 1.300 evra investicija po svakom građaninu Srbije. Rusija se obavezala na finansiranje izgradnje srpskog dela gasovoda u potpunosti. Tako će u prvoj etapi biti stvoreno 6.000 novih radnih mesta, neposredno vezanih uz opsluživanje cevovoda. Ali tih 6.000 principijelno novih radnih mesta – to je još 20.000 do 50.000 radnih mesta koja će da opslužuju onih 6.000. Nismo uračunali kapitalnu obnovu infrastrukture. „Južni tok” će postati projekat uz koji će biti moguće privući nove i nove investicije – banaka, energetskih podizvođača, mreže hotela i tako dalje. Ako to nije čudo u uslovima kada u Srbiji nezaposlenost beleži više od 20 procenata, šta je onda čudo?

Četvrto. Kao u slučaju „Severnog toka” tako i u situaciji „Južnog toka” zainteresovani za ovaj gasovod su, osim Rusije, i Nemačka i Francuska, koje, zajedno sa Italijom i Austrijom ulaze u inicijatore projekta. Glavne evropske ekonomije, na današnji dan, imaju dovoljno suvereniteta da sprovode u život sopstvene interese, čak i kada Brisel misli drugačije.

Na kraju, moguće je izneti interesantne sociološke podatke u vezi sa „Južnim tokom”. Tako prema jednom britanskom istraživanju, većina ispitanika (62 odsto) veruje „Gaspromu” u smislu realizacije „Južnog toka”, dok manje od 40 odsto veruje Evropskoj uniji.

Zaključak možete i sami da izvedete.