Glasnik nije kriv

Ko hoće da ubije glasnika? U sagi koja je isprepletena oko Džulijana Asanža i Edvarda Snoudena jasno je da su dvojica uzbunjivača na meti američke administracije, ali nešto ne štima ni u medijskoj dimenziji priče. Ironično, i u slučaju Asanža i Snoudena, pojedini tradicionalni, elitni mediji usmerili su fokus javnog mnjenja sa onoga što su uzbunjivači obelodanili na one koji su te informacije doneli. Naprasno su teme postale optužbe za seksualno zlostavljanje u slučaju Asanža ili formalno obrazovanje kod Snoudena. Pokušaji diskreditovanja glasnika sa sasvim neočekivanih adresa.

„Na početku sam bio veoma ohrabren (medijskim odgovorom). Nažalost, sada izgleda da su  ’mejnstrim’ mediji mnogo više zainteresovani za to šta sam rekao kada sam imao 17 godina ili kako izgleda moja devojka, nego za najveći program prisluškivanja u istoriji čovečanstva”, rezignirano je primetio Snouden u elektronskom intervjuu za „Gardijan”.

U čemu je zagonetka takvog odnosa jednog, manjeg, broja novinara prema uzbunjivačima kada valjda nema dileme da igramo u istom timu? U ovoj profesiji koja je kroz istoriju prošla kroz svakojake Scile i Haribde ni sadašnjost nije preterano ružičasta. Stvoren je ceo konglomerat zanimanja čija je osnovna funkcija da filtrira informacije koje stižu u javnost, odnosno da onemogući novinare da rade svoj posao. E, baš u takvoj postavci gde se od novinara često očekuje da unapred dostavi pitanja za intervju, uloga uzbunjivača je bez sumnje revolucionarna pa se nameće logično pitanje – zašto ubijati glasnika?

Medijski kritičar „Vašington posta” Erik Vempl smatra da je na sceni sveopšta hipokrizija. Obamina administracija, tvrdi, pokušava da stvori privid o mogućnosti nesmetanog debatovanja o bilo kojoj temi, a kada neko zaista, kao u ovom slučaju Snouden, otvori debatu suočava se sa optužbama po Zakonu o špijunaži potpomognutim rafalnom medijskom paljbom. Pomenimo samo neke od kvalifikacija kojima su pojedini novinari častili Snudena: „kukavica”, „licemer”, „nezreo”, „marksista”...

AP je čak doveo u pitanje legitimnost njegovog obeležavanja kao uzbunjivača, kao što je svojevremeno „Njujork tajms” učinio sa Asanžom kao novinarom. Američka agencija je u uputstvu svojim novinarima pojasnila da je „uzbunjivač osoba koja otkriva nepočinstva” dok je ono što je Snouden uradio veoma sporno pa mu treba uskratiti časno „zvanje” i koristiti termin „potkazivač”.

Upravo na etimološkom nivou najlakše je na prvu loptu odrediti odnos nekog medija prema fenomenu uzbunjivača. Dve reči s potpuno suprotnim vrednosnim prizvukom za jedan isti pojam, u ovom slučaju uzbunjivač i potkazivač, siguran su prvi trag za razumevanje odnosa prema „duvačima u pištaljku”.

Oskar za antagonizam prema uzbunjivačima i njihovim simpatizerima ipak ide u ruke Dejvida Gregorija, voditelja najdugovečnije emisije u istoriji američke radiodifuzije (prvi put emitovana 1947.) Meetthepresskoji se istina nije obrušio na Snoudena već na novinara koji se drznuo da ga podrži. Uključujući se u ovaj tok-šou koji na „En-Bi-Siju” ide nedeljom, novinar Glen Grinvold, zahvaljujući kome su Snoudenova otkrića dospela u javnost, našao se u čudnoj i nadasve neprijatnoj situaciji. Dejvid Gregori ga je isledničkim tonom doslovce upitao: „S obzirom na to da pomažete i podržavate Snoudena, čak i u njegovim trenutnim potezima, zašto vi, gospodine Grinvold ,ne biste bili optuženi za zločin”.

Usmeravanje žaoke prema kolegama rasplamsalo je živu diskusiju na „Tviteru” koju je najbolje sumirao „tvit” gde se Grinvold pita kome je uopšte potrebna vlada koja hoće da kriminalizuje novinarstvo kada će to umesto nje bolje uraditi sami novinari.

Medijski eksperti liberalne orijentacije su upravo u udvoričkom odnosu prema vlasti uočili ključ za razumevanje medijskog progona i dehumanizacije uzbunjivača (i novinara neistomišljenika).

„Gregorijevo pitanje je savršen primer najvećeg problema američkih medija, a to je priklanjanje vlasti”, tvrdi novinar Džoš Feldman u razgovoru za „Al Džaziru”.

Popustljiv odnos medija prema vlasti možda i jeste jedan od glavnih razloga zašto iz zemlje koja je donela Prvi amandman (onaj o slobodi veroispovesti, govora i okupljanja) moraju da beže uzbunjivači kada na vladine grehe upozore javnost. Ako se takva praksa nastavi mediji će biti dovedeni u situaciju da samo prežvakavaju gotova saopštenja, katastrofa koja će se sručiti na glavu novinarima, a najgore posledice trpeće sami građani.

Od mnogih varijacija na temu glasnika koji donosi pravu vest, najadekvatnija trenutku deluje ona na koju je u „Politici” svojevremeno ukazao novinar „Njujork tajmsa” Dejvid Bajnder. To je zapovest iz albanskog „Kanona Leke Đukanija” koja glasi „Lajmtari nuk ban faj”, u prevodu  - Glasnik nije kriv.