Vuča, selo iz kojeg se ne odlazi

Vuča, Leposavić – Jedno od većih sela u opštini Leposavić, na krajnjem severu Kosova, tamo gde Ibar navodnjava i plavi rodne bašte i njive kukuruza i žita, Vučase ugnezdila podno nepredvidive planine Rogozne. Na nadmorskoj visini nešto više od 560 metara, na površini od 906 hektara, rasule se kuće oko pet stotina srpskih duša iz rodovaMiladinovića, Milojevića, Vučinića, Radovanovića, Ignjatovića, Miloševića... koji nijednog momenta, i pored sveg jada koji ih je zadesio na Kosmetu, nisu ni pomislili da odu odavde.

Selo Vuča nalazi se na trećem kilometru od magistralnog putnog pravca Kosovska Mitrovica – Raška, na osmom kilometru od Leposavića i na dvadesetom od Mitrovice. U kući smo Jakše Miladinovića Jakšića, koji je napunio 34 godine, i koji sa ženom i dvoje male dece živi u novosagrađenoj kući. Tu na dedovskom ognjištu, automehaničar po struci. Kaže krenuo je dobro da radi, uložio na desetine hiljada evra u automehaničarsku radionicu, ali je posao stao.

„Bilo je dosta posla donedavno, a problem je i što mi se radionica nalazi van magistralnog puta. Znaju me ljudi, pa dolaze i iz Kosovske Mitrovice, s celog severa, ali sada ima posla tek toliko da se preživi. Krenuo sam u novi posao, pokušavam da napravim farmu kokošaka, ali je zapelo... Više od 90 odsto radova na objektima sam završio, a mogao bih da uzgajam hiljadu koka nosilja. Hranio bih ih od svog žita i svog kukuruza jer imam na hektare njiva, a ovde ispred kuće, na ograđenom placu, ima više od 80 ari. Ali, posustalo se. Para nema”, govori ovaj kršni čovek, dok mu se deca motaju oko nogu.

Zagledan tamo put Ibra, gde modra reka nosi sve strahove i svu lepotu Srba sa severa, kaže Jakša da bi valjalo ako bi neko mogao da pomogne. Obraćao se „državi”, obraćao se, između ostalog, Kancelariji za Kosmet, neophodan mu je kredit od oko pet hiljada evra. Veruje da će mu se ispuniti san da radi, da zarađuje i da organskom živinom i jajima snabdeva sever Kosova.

Napuštamo ovog „deliju” kojeg znaju svi, ne samo u opštini Leposavić već i šire, što usput saznadosmo, na putu ka Vučanskoj banji, prolazeći i pored škole u kojoj do četvrtog razreda nastavu pohađa 50 đaka. To je istureno odeljenje OŠ „Vuk Karadžić” iz Sočanice, gde prva slova sriču deca iz susedne Kamenice, Grkaja, Crveni, Seoca... Sela koja su, kao i Vuču, prošlog leta urnisali požari. Ni posle godinu dana nije se saznalo ko je, kako pričaju Vučanci, podmetnuo požar. A, sumnjalo se na „neke”…

U selu crkva Svete Trojice na mestu gde je nekada bilo crkvište. I dve prodavnice u kojima ima najosnovnijeg – nešto hleba, jer ovde vredne žene mese, šećera, soli, prašak za veš, sirište ili maja, kako je ovde zovu, jer se u Vuči još gaji stoka, od goveda do ovaca i koza.

Već dotrajalim putem idemo ka banji, zaustavljajući se pred kućom Dalibora – Bora Milića. Navršio je trideset i četvrtu godinu, dok je njegova žena Ljiljana mlađa sedam godina. Dalibor je zaposlen u rudniku Gnježdane kudasvakodnevno, radeći po smenama, putuje. Nema dana bolovanja, ne zna šta je umor. Pred kućom četvoro dece. Dragana je napunila dvanaest godina, Milena deset, Jovana osam, a najmlađi David ima tek šest.

Obasjano suncem, selo je lepo i iz njega niko ne odlazi, ali su svi u nekom strahu. Svi s kojima smo razgovarali čekaju kako će Beograd da reši četrnaestogodišnju neizvesnost, punu straha, ali sa verom da će „ipak biti dobro”. Brinu ih novinske vesti, pitaju nas šta mi mislimo. Odgovaramo „biće dobro”.

Pred kućom smo pedesetpetogodišnjeg Ljubisava Milosavljevića, koji je tu na putu, pored termalnih izvora Vučanske banje, gde su pre nekoliko godina izgrađena dva betonska bazena. Ispratio je mnoge goste koji su došli da spas od reume i kožnih bolesti ovde pronađu.

„Dolazili su ljudi iz Slovenije, Vojvodine, Bosne, a sada ih je sve manje. S mnogima sam se sprijateljio i dan-danas zovu. Ali posle rata sve je manje onih koji se usude da pređu dole na Jarinju. Lepo se nekada živelo. Ali, verujem, samo neka nam je slobode i mira, ništa nam neće faliti”, govori Ljubisav, zagledan u vedro nebo, u visove Rogozne, u požarom sagorele šume. Već smo pored termalnih izvora a, kako reče Ljubisav, da je sreće ovo bi bilo jedno od najposećenijih izvora ne samo u Srbiji već i šire.

Za kraj, ispričao nam je da je nekada davno, u vreme Turaka, jedan od aga ostavio bolesno kljuse tu na izvorištu Vučanske banje, ne znajući da je voda lekovita da ugine. Ali, posle nekoliko dana kljuse se zdravo i na nogama vratilo. Od tada je prošlo mnogo godina, kaže Ljubisav, a narod dolazi  da sebi nađe leka.