Korupcija kao tradicija

U Srbiji 26 odsto građana priznaje da su oni ili neki član njihovog domaćinstva podmićivali u poslednjih godinu dana. Ovaj procenat odnosi se na građane koji su imali kontakte sa institucijama obrazovnog sistema, pravosuđa, zdravstva, policije, službama koje izdaju dozvole i odobrenja, komunalnim, poreskim i službama za nekretnine. Podaci su rezultat istraživanja koje je prošle godine u septembru sprovela Transparentnost Srbija.

Najveći mito, od čak 26 odsto, vezan je za nekretnine, sledi zdravstvo (21), pravosuđe (18), policija i službe koje izdaju dozvole i odobrenja (16), obrazovanje (15) i poreske takse i komunalne usluge (8). Zabrinjava i to što je procenat građana koji su davali mito u regionu veći samo u Bosni i Hercegovini, gde je 28 odsto građana to učinilo. U Srbiji je 26 odsto građana dalo mito, u Makedoniji 17, a u Hrvatskoj samo četiri odsto. Istraživanje pokazuje da u Hrvatskoj nema mita u oblasti obrazovanja, dok u BiH, Makedoniji i Srbiji ima.

Najčešći uzroci za davanje mita su „da bi se ubrzala stvar” (46 odsto), davanje poklona u znak zahvalnosti, da bi se povoljnije dobila usluga i kao jedini način da se dobije usluga.

Jedan od najinteresantnijih rezultata u istraživanju je to što 58 odsto građana kaže da bi prijavilo korupciju, a samo jedan odsto to zaista i učini u praksi. Korupciju bi prijavili direktno instituciji, Agenciji za borbu protiv korupcije ili na telefon za prijave državnih tela, nevladinim organizacijama i medijima.

Znamo da je korupciju vrlo teško dokazati, da je potrebno da građani imaju veoma mnogo vremena i želju da rizikuju, ali i oni moraju učestvovati u borbi protiv korupcije, koja najviše pogađa baš njih.

„Građani mnogo više osuđuju korupciju nego što su spremni nešto da učine”, kaže Nemanja Nenadić, programski direktor Transparentnosti Srbija. Možda zato najviše građana odgovara da ne zna kome da prijavi korupciju, da se plaše posledica i da to ne bi imalo nikakvog efekta. „Ljudi imaju razne stvari na umu, ali svakako se pribojavaju da se ništa ne bi promenilo, a boje se i štetnih posledica. Nažalost, građani daju mito kada nemaju drugi način da nešto brzo završe. Neće ga davati kada budu mogli to isto brzo i lako da završe. Nije ni logično da se mito daje za usluge koje pripadaju građanima po zakonu. Logično bi bilo da se mito daje za ono što nije legitimno.”

Nenadić kaže da je tačno da građani koji daju mito učestvuju u korupciji, ali i da ne treba na njih svaljivati krivicu. „Ako im od mita zavisi zdravlje, sigurno ih ne treba kriviti. Zbog raširene svesti da tako treba, građani daju poklone i kada to nije potrebno.”

Građani, prema istraživanju, ipak pokazuju spremnost da učestvuju u borbi protiv korupcije. Njih 83 odsto potpisalo bi peticiju kojom od Vlade zahtevaju da učini nešto više, 55 odsto bi učestvovalo u mirnim protestima, 46 odsto bi se pridružilo organizaciji koja se bori protiv korupcije, 34 odsto bi platilo više kompaniji koja važi za nekorumpiranu i 46 odsto bi širilo informacije o problemu korupcije na socijalnim mrežama. U praksi, to izgleda drugačije.

Zoran Stojiljković, politikolog, kaže da građani Srbije vide tri osnovna uzroka korupcije: moralna kriza, opšte siromaštvo i nedovoljna izgrađenost pravne države. „Međutim, posebno zabrinjava činjenica da su građani, prema sopstvenom priznanju, naviknuti na korupciju. Prema istraživanjima koja su sprovedena do protekle godine, većina je smatra uobičajenom, gotovo tradicionalnom, nešto manje njih je doživljava očekivanom i malo manje ih smatra da je, čak, prihvatljiva na nižim nivoima vlasti. Ali, tek nešto više od polovine građana misli da je smanjivanje korupcije odgovornost i samih građana, odnosno da je i osoba koja nudi mito podjednako odgovorna kao i oni koji ga primaju.”