Paprena cena "zelene energije"

Evropska unija, koja sebe smatra jednom od najodgovornijih potpisnica Protokola iz Kjota, u martu je donela odluku da smanji emisije ugljen-dioksida za 20 odsto do 2020. godine. Vlade 27 zemalja članica EU takođe su se obavezale da u istom procentu povećaju korišćenje energije iz obnovljivih izvora, ali još nije jasno odakle će se finansirati ovaj ambiciozni plan. A on će poprilično da košta.
Najnovija studija Evropske komisije pokazuje da će prelazak sa gasa, nafte i uglja na takozvane ekološke, "zelene" izvore energije koštati EU neverovatnih 1,1 biliona evra (odnosno 1,1 hiljadu milijardi), ili 60 do 80 milijardi evra godišnje u narednih 14 godina.

Glavni finansijski oslonac ovog poduhvata bi bila Evropska investiciona banka (EIB). Njen šef, Filip Majštat, međutim, prilično je nepoverljiv prema mogućnosti da EIB iznese čak i deo tog troška, budući da na raspolaganju ima svega 800 miliona evra godišnje za finansiranje projekata održive energije.

On navodi da u banci, doduše, postoji raspoloženje da se kreditiraju čak i riskantniji, eksperimentalni projekti, koje svojim sredstvima podrži i Evropska komisija. S druge strane, rado bi dali pozajmicu za izgradnju novih nuklearki, ukoliko članice EU o tome postignu političku saglasnost (na primer, Litvaniji za otvaranje dva nova nuklearna reaktora).

Autori studije, ipak, smatraju da bi za članice Unije bilo jeftinije, i lakše za sprovođenje, da jednostavno počnu postepeno da štede energiju iz "prljavih" izvora, umesto da odmah grade "čiste". Recimo, jedan od načina je da se što bolje izoluju zgrade. Time bi se uštedelo 150 evra po svakoj toni ugljen-dioksida čiju emisiju treba smanjiti, izračunali su u pomenutoj studiji. Tomas Valenkamp, stručnjak u timu koji je radio studiju, tvrdi da postoji i čitav niz drugih rešenja koja ništa ne koštaju, a neće nepovoljno uticati na životni stil i udobnost žitelja Unije, prenosi ugledni britanski list "Gardijan".

EU je pripremila i predlog dopunskog plana za prilagođavanje klimatskim promenama, za koje smatra da bi ih trebalo uključiti i u program poljoprivrednih subvencija Unije pod nazivom Zajednička poljoprivredna politika koji sa oko 44 milijarde evra čini gotovo polovinu ukupnog godišnjeg budžeta EU. Plan predviđa izmene u načinu korišćenja zemljišta, proizvodnim metodama i strukturi poljoprivrede, s tim što će biti potrebno znatno povećati izdvajanja za regione koje će ove promene najviše pogoditi.

U međuvremenu, Brisel pokušava da ubedi najveće zagađivače među svojim članicama da dodatno smanje emisije ugljen-dioksida. Najveći je pritisak na Poljsku, od koje se traži da svoju emisiju ugljen-dioksida smanji za 26,7 odsto, odnosno na 208,5 miliona tona godišnje. Poljski ministar za ekologiju Jan Šiško, međutim, smatra da to nije u redu. Prvo, zato što se kao reper uzima prošla zima, koja je bila blaga pa su Poljaci manje energije trošili za grejanje i, drugo, zato što ova zemlja ostvaruje viši ekonomski rast od proseka EU, pa joj, kaže ministar, treba odobriti više limite aerozagađenja. Evropski komesar za zaštitu životne sredine Stavros Dimas na to ne pristaje, i traži i od ove i ostalih članica EU da smanje emisije štetnih gasova. Zasad su samo Francuska, Slovenija i Velika Britanija dobile dozvolu da zadrže kvote koje su predložile.

Svetska fondacija za zaštitu prirode (WWF) tvrdi da 10 odsto ukupne emisije ugljen-dioksida na teritoriji EU emituje 30 velikih termoelektrana ("prljava tridesetica") od kojih se po 10 nalazi u Nemačkoj i Britaniji. Dve najprljavije nalaze se, međutim, u Grčkoj: Agios Dimitrios i Kardija. "Prljava tridesetica", sagorevanjem uglja proizvede 393 miliona tona ugljen-dioksida, osnovnog krivca za stvaranje efekta staklene bašte i globalno zagrevanje

U poslednje vreme se čuje sve više kritika i na račun glavnog instrumenta EU u borbi protiv globalnog zagrevanja – Šeme za trgovinu emisijama za period od 2008. do 2012. godine. Ova šema omogućava bogatim zemljama da od siromašnijih, koje nisu ispunile dozvoljenu "kvotu" aerozagađenja, otkupe pravo da za toliko emituju više ugljen-dioksida. Oponenti kažu da se tako, u stvari, podstiče prenos "prljavih" tehnologija u industrijski manje razvijene zemlje, a privredno razvijenima daje šansa da još više zagađuju svet.