Ukrajinska ukrštenica

U nekoliko prethodnih dana medijima su prostrujale tri informacije, naizgled nepovezane, ali međusobno i te kako prožimajuće.

Prvo su u subotu ukrajinske novinske agencije u svet pustile dramatičnu vest da se ka Kijevu masovno kreću pripadnici specijalnih jedinica Ministarstva unutrašnjih poslova. Njihov zadatak je bio, kako se navodilo, da se suprotstave bilo kakvom vidu nasilja koje bi moglo proisteći iz političkog ćorsokaka u kojem se zemlja privremeno zatekla.

Potom je iz Vašingtona stigla informacija da je administracija Džordža Buša odlučila da za čitavih 40 procenata smanji pomoć građanskim organizacijama koje su predvodile ukrajinsku "narandžastu revoluciju" 2004. Uzgred, pomoć je umanjena i sličnim organizacijama u Rusiji, ali za 50 odsto.

U gorepomenuto uklapa se i treća vest, koju je u ponedeljak preneo zagrebački "Jutarnji list", a u kojoj se, između ostalog, ističe da je jedan od uslova da Moskva prihvati plan Martija Ahtisarija o rešavanju budućeg statusa Kosova i Metohije, odustajanje NATO od poziva u članstvo Gruzije i – Ukrajine.

Vratimo se prvoj informaciji. Ono što se tokom proteklog vikenda dešavalo u Kijevu na trenutak je opasno zapretilo da mladu ukrajinsku demokratiju optereti teškim bremenom nasilja. Naime, u ovoj zemlji sa skoro pedeset miliona žitelja političke strasti su i ranije umele da uzavru, ali čak i u najsudbonosnijim "revolucionarnim" trenucima 2004. one se nisu pretakale u ozbiljnije fizičke obračune. Pojava na sceni pripadnika specijalnih jedinica mnoge je trgla iz euforije i nagnala ih da se zamisle nad pitanjem – kojim putem idu, i kuda bi moglo da ih odvede pribegavanje nasilnim metodima. Francuski "Liberasion" procenjuje da je upravo ovo "forsiranje napetosti nateralo sukobljene strane da sednu za pregovarački sto".

Dobra strana pomenutog "osvešćivanja" svakako je i to što je Ukrajincima valjda i definitivno jasno da je podrška koju dobijaju od američke administracije ili institucija Evropske unije i njihovih čelnika (finansijska ili deklarativna, svejedno) isuviše selektivna, i pretanka nit da bi se za nju hvatali zarad rešenja sopstvenih problema. Stoga je politički "remi" koji su izvojevali rezultat i saznanja da niko izvan Ukrajine nema čarobni štapić kojim bi se preko noći izbrisalo sećanje na decenije dobrog, lošeg, vrednog ili neproduktivnog, a proživljenog u sovjetskoj zajednici. Ili, da bi se jednim zamahom podarilo nešto do čega su ostali stizali godinama i mukotrpnim radom.

Izjave čelnika Parlamentarne skupštine Saveta Evrope i ključnih evropskih institucija u kojima se "pozdravlja" dogovor o vanrednim izborima (zakazanim za 30. septembar) i euforično konstatuje da su iz krize "svi izašli kao pobednici", ne donosi ništa novo. Ove institucije su bile aktivno uključene i u prošle, redovne izbore za Vrhovnu radu, i o njima se izjasnile izuzetno pozitivno, pa ipak sve to nije eliminisalo tenzije u parlamentu i stabilizovalo politički život. Uostalom, setimo se, aktuelna ukrajinska vlada izglasana je prošlog avgusta, kada je rok za to bio na samom izmaku.

Sa druge strane, drastično umanjivanje američke pomoći ukrajinskim "oranžistima" protumačeno je u javnosti kao (možda privremeno) odustajanje Bele kuće od, takozvanog, izvoza demokratije –  političke inicijative koja je na prostorima zemalja bivšeg Sovjetskog Saveza izazvala najviše sporova i otpora, kako zvaničnih vlasti tako i većine građana.

I na kraju, informacija da Rusija uslovljava Ahtisarijev plan odustajanjem NATO od prijema Gruzije i Ukrajine u svoje članstvo, možda će najviše oneraspoložiti zagovornike međunarodnih asocijacija, posebno vojnih. Setimo se u, takozvanom, Univerzalu – dogovoru o budućnosti zemlje koji su potpisali svi ključni ukrajinski politički činioci – najavljena je generalna želja da se pristupi Evropskoj uniji ali i zapadnoj vojnoj alijansi. Ovo drugo, doduše, nema baš preterano veliku podršku u ukrajinskoj javnosti, ali zagovornici pridruženja NATO-u smatraju da bi problem mogao biti prevaziđen agresivnijom i sveobuhvatnijom edukacijom građana o prednostima jednog ovakvog članstva.

Iz sadašnje perspektive gledano, karte su otvorene i podeljene – prema zasluzi i uticaju. Kako će ih ko iskoristiti videće se tokom predizbornih aktivnosti u kojima će, između ostalog, svako morati i imati priliku da objasni zašto se desilo to što se desilo prošlog vikenda. Eskalacija parlamentarne krize u Ukrajini jeste izbegnuta, ali nepoverenje među partijama nije uminulo. Ipak, mnogo šta postaje jasnije, uključujući i odnos SAD, Rusije i EU prema ovdašnjim zbivanjima. A to nije malo.