Ptičica!

Staro pravilo nalaže da se ne treba javljati na nepoznate brojeve telefona, naročito ako je leto, i ako ste pisac koji je upravo seo za kompjuter uz prvu jutarnju kafu. Ali, uvek se pređem i javim se, nekako me grize savest da me neko zove uzalud.

I tako, eto nje. Ona je iz nekog fensi magazina, jednog od onih što se štampaju na debelom sjajnom papiru. Dobar dan, dobar dan. Oni bi jedan veliki intervju. Koliko veliki? Pet strana, u fensi magazinu. Čoveče! Pet strana, koliko je to kucanih znakova? Petnaest, dvadeset hiljada, kaže ona. To kao neka moja velika priča, mislim, i unapred me muka hvata. Šta je novo što bih još ili što bih uopšte mogla da kažem na čitavih pet sjajnih strana? Dobro, kažem ja, disciplinovano, istrenirana još od osnovne škole da uradim svaki domaći zadatak. Pošaljite mi pitanja, rokove i tako to. Dobro, kaže ona, ali to nije sve. Šta još? Pa da li bismo mogle posle tog intervjua (koji ću ja tako autistično i nekomunikativno da pošaljem mejlom) da se vidimo na kafi, kratko, treba joj to za neki njen završni utisak i najavu? Dobro, ’ajde, i na kafu ćemo da idemo. U glavi mi se već smračilo od pomisli koliko besmislenih obaveza nabacujem sebi upravo tog trenutka. Pisaću taj intervju satima, onda ću se s njom dogovarati gde ćemo da se nađemo, onda ću sedeti s nekim koga ne poznajem.

Kaže, ima tu još jedna sitnica. Šta li je sad, mislim. Možda nekome iz redakcije treba da se poradi po kući, da se otera auto na tehnički ili tako nešto. Javiće mi se fotoreporter, kaže, da napravimo jedan sladak foto-sešn. Kakav, bre, foto-sešn? Ma ništa ne brinite, sjajan nam je fotograf, svi mu ispadnu super! Ja shvatam da sam u tom času već ispala super, i to iz mozga. Neću da se slikam, kažem ja. Što nećete, kako nećete? Pa eto neću, ne volim to, nisam vam ja fotomodel, ja sam pisac. Nije moj posao da izgledam. Ali to mora, već očajna ponavlja novinarka, to naprosto mora, licenciran je časopis! Ko kaže da mora, ja ne moram ništa, kažem, glumeći osobenjaka. Pa zapravo u pravu ste, ne morate, kaže ona deprimirano. Još smo se neko vreme ubeđivale, ali zaključak je od početka bio nedvosmislen i jasan: ako neću foto-sešn, nema ni intervjua. I tako završismo taj razgovor. Što sam mislila da napišem tog jutra, nisam napisala. Izvukla sam barem jedan zaključak – na telefon se ne treba javljati.

I pošto mi je uspešno reprogramiran dan, ne preostaje mi ništa drugo nego da nastavim da mozgam na tu temu. Mislim, taj njihov marketing i svi ti fazoni. U kakvoj je to uopšte vezi sa piscem? Po mom staromodnom mišljenju, pisac bi trebalo da ima jednu jedinu crno-belu fotku koja mu se vrti po novinama kad god ga pomenu. Ali ne, sada, gde god odete da kažete neku reč, da pročitate dobronamernima neku pesmu, eto ih ovi što škljocaju. A posle vas, da prostite, taguju. Hteli ne hteli, osvanete sa svim mogućim grimasama, u svim mogućim novinama. Dođe vam da sutradan lepo ne otvarate nijedne novine.

A kad smo već kod tog marketinga, evo i jedno sporedno pitanje, onako više retoričko. Te lepe slike i te sjajne stranice, to se sve radi zbog bolje prodaje, zar ne? Da bi se zaradilo, ako dobro shvatam. I svi bi na tome trebalo nešto da zarade, i vlasnik magazina, i novinarka, i fenomenalni fotograf i prodavac na trafici. Samo pisac – ništa. A o piscu je tu, kao, reč. Radi bismo bili da čujemo vaše mišljenje, kažu, o svemu i svačemu, od genetskog inženjeringa do otapanja glečera. Samo, ako može, da sve to uradite za džabe. I da potrošite nekoliko dana na naš fensi magazin, jer, mora biti da ste toga svesni: biće vam slika u novinama!

I eto konačno saveta za Mladog Pisca, koji me pokatkad pita šta mu sve treba, pa da se proslavi. Treba ti dobar stajling, prijatelju. I solarijum jednom nedeljno, po tri minuta. Lep kućni ljubimac, to se podrazumeva. I eto tebe na rafovima knjižara dok kažeš „ptičica”!