Manir pohvala

Ni letnja žega, koja je ove godine izostala, ni poslovični nedostatak vesti u ovom periodu, ne mogu da opravdaju količinu neprimerenih pohvala koje se ovih dana upućuju prvom potpredsedniku vlade Aleksandru Vučiću. Ovaj manir nije od juče. Novine pišu da je potpredsedniku vlade pošlo za rukom ono što nije uspelo „čak ni Miloševiću“: „svi ga poštuju i svi ga se plaše“. Na stranu sad što ova ocena nije istinita, ona je ipak deo uzdizanja jedne političke ličnosti u status sasvim neprimeren demokratskom političkom poretku.

Vučić je zaista učestvovao u donošenju političkih odluka koje su bile teške i koje su zahtevale značajnu političku hrabrost. Zajedno sa drugim članovima vlade prelomio je pitanje Kosova, što je bilo u skladu sa prećutnim mišljenjem većine, i pokrenuo čuvenu „borbu protiv korupcije“, što je naišlo na mnogo otvorenije odobravanje. Oba ova politička posla mogla su izneti relativno malo ljudi. Međutim, poslovi koji su danas na dnevnom redu zahtevaju sasvim drugačiji pristup. Sada je potrebno puno kompetentnih i samostalnih ljudi koji bi mogli da, svaki u svom domenu, doprinesu popravljanju katastrofalnog stanja Srbije. Ovaj novi koncept potpuno je suprotan ideji o jednoj jakoj ličnosti koja rešava sve.

Mi još uvek čekamo ministre koji će kada stupaju na dužnost imati neku ideju i plan šta će raditi sa svojim resorom. Koji će, na primer, reći da će svaki tender koji raspiše njihovo ministarstvo biti detaljno objašnjen na konferenciji za štampu i izložen pitanjima novinara. Ili koji neće, nakon neuspeha u javnoj odbrani vlastitog koncepta (slučaj „patriotske kulture“), nastaviti da isti realizuje kao da se ništa nije desilo. Još čekamo ministra privrede koji će shvatati da je zaposlenima potrebno ponuditi neku kompenzaciju za gubitak prava u daljim „strukturnim reformama“ koje se najavljuju, koji će kao ekonomski program imati nešto više od rigidnog sprovođenja mera u interesu poslodavaca u kombinaciji sa klijentističkom raspodelom privilegija.

Kada bismo imali ideju kakvu promenu politike želimo, onda i aktuelna rekonstrukcija vlade ne bi izgledala ovako arbitrarno i neizvesno kako sada izgleda. Potpuno u skladu s atmosferom u kojoj su se kriterijumi za rekonstrukciju vlade pogubili u kuloarima stranačkih glavnih odbora i sastanaka lidera stranaka. Nikakve najave novog koncepta tu nema. I opozicija se ponaša sasvim u skladu sa uspostavljenim okvirima i manirima. I njen nominalni lider hvali Vučića kao „dominantnu političku ličnost“, smatra da je problem u kadrovima i predlaže „vladu stručnjaka“ kao rešenje. Međutim, teško da je rešenje u nastavku korišćenja „struke“ kao paravana za odvajanje politike od demokratske volje na stari neoliberalni način koji je i doveo do krize. Stranka koja se predstavlja kao socijaldemokratska morala bi imati više sluha za političke alternative.

U ovoj letnjoj pauzi izgleda da od svih političkih poslova jedino uspevaju panegirici jednoj političkoj ličnosti. Ovoj atmosferi, makar u pojedinim momentima, podleže i sam Vučić, kada najavljuje ,,nove najveće književne nagrade u srpskom rodu“ ili ,,spektakularno“ obeležavanje Vidovdana naredne godine. Bilo bi utešno verovati da i sam Vučić ima dovoljno političkog iskustva da zna da napetost oko rekonstrukcije vlade, pripisivanje svemoći u medijima i udvorička veličanja ne predstavljaju ništa u realnom i dugoročnom političkom kapitalu. Nasuprot tome, jedan ministar koji bi svoj posao radio uspešno, na transparentan i racionalan način u skladu sa javnim planom – predstavljao bi nešto.

*Urednik sajta dvogled.rs