Ne kritikuj oglašivače

U ,,Politici“ je 20. juna objavljena izjava američke nevladine organizacije Fridom haus da demokratizacija u Srbiji napreduje dobro, ali da je malo postignuto u reformi medija.

Prema ovom izveštaju može se zaključiti da im najviše smeta pravni sistem koji održava državni uticaj u medijima. Na primer, od tri faktora: ekonomski (11), pravni (9) i politički pritisak (16), poslednji je najgore kotiran.

Gotovo istovremeno, objavljen je nalaz Evropske unije da Srbija nije primenila dogovorenu strategiju, te da je kvalitet naših medija ispod očekivanog standarda.

Sve je to postalo još aktuelnije zbog dugo očekivanog zakona o medijima, čije usvajanje možda neće ni biti objavljeno na nekim od postojećih medija, kao što je RTS, jer po rečima njenog direktora, javni servis neće opstati posle avgusta bez dodatne (državne?) pomoći. A možda nekima najviše i smeta to što još uvek imamo medije, kao što je RTS, u većinskom vlasništvu i pod indirektnim uticajem države. Pretpostavljam da bi, po mišljenju ovih kritičara i u skladu sa idealima liberalne demokratije, Srbija trebalo da ide stopama Amerike ili da kopira skorašnje poteze osiromašene grčke vlade, koja je ukinula državno učešće u glavnim TV medijima i tako, bar nominalno, drastično umanjila konkurenciju komercijalnim medijima, kako na polju finansijskih prihoda tako i idejnog uticaja.

Nedavno najavljeni planovi prema kojima kod nas neće više biti naplaćivanatelevizijska pretplata možda i nisu tako teško ostvarivi, kako to neki pokušavaju da prikažu. Ali, najverovatnije je da se takva medijska politika neće postići zamenom prihoda od pretplate dotacijama iz državnog budžeta, pošto njega i tako nema dovoljno za kulturno-informativne sadržaje, nego se na taj način TV mediji u stvari žele dovesti do toga da će se morati, poput američkih televizija, u potpunosti preorijentisati na tržišne prihode, a najvećim delom na reklame i slične komercijalne programe. A što se tiče RTS-a, ako je ne otkupi neki od komercijalnih kanala, moguće je da ona stvarno više i ne opstane.

Da li zatvaranje državnih medija i prepuštanje medijskog prostora samo komercijalnim organizacijama pravilno odražava ideale demokratije? Komercijalni mediji u različitoj meri balansiraju između dva glavna izvora finansiranja: potrošača medija (ali i drugih dobara), s jedne strane, i proizvođača potrošnih dobara i servisa koji koriste medijski prostor da afirmišu svoje proizvode ili usluge kod potrošača kroz zakup reklamnog ili sponzorisanje poslovno-informativnog prostora, to jest vremena, s druge strane.

Ali, i pored nominalne nezavisnosti i slobode uredništva, ako neki medij kritikuje proizvođače a time i zakupce reklamnog prostora, u opasnosti je da bude izložen bojkotu zakupljivača reklamnog prostora i finansijskom gubitku jer neće imati prilike da zaradi dovoljno od reklamnog prostora da bi opstao na tržištu. Takav medij (televizija, novine) može biti osuđen na finansijsku propast u konkurenciji sa tržišno jeftinijim medijima, koji afirmišu prodavce i kroz reklame i kroz uređivačku politiku.

Dakle, komercijalni masovni mediji, da bi opstali na tržištu, moraju uspostaviti izvesni nivo autocenzure i tako ne mogu biti sasvim slobodni jer su pod prećutnom, indirektnom kontrolom privrede.

S druge strane, državu vodi parlament, koji je, bar načelno, demokratski izabran. Kao takva, državna uprava medijima je, načelno, najbliži i najdemokratskiji izraz volje birača (tj. stanovnika) jedne države. Prema tome, mediji pod upravom države (ili višepartijske, parlamentarne komisije) jesu bar načelno, ako ne i suštinski demokratskiji nego tzv. liberalni komercijalni mediji koji su efektivno više izraz mišljenja jedne manje grupe koja upravlja privredom. S tim što, naravno, da bi bio više demokratski, upravni savet državno sponzorisanih medija ne bi trebalo da čine samo predstavnici vlade već i opozicije, proporcijalno sastavu parlamenta.

Magistar ekonomskih nauka, magistar informativne tehnologije, član ULUS-a