Goli interes
Niko ne želi trgovinski rat sa EU. Sa Hrvatskom smo rešili 98 odsto svih pitanja. Ostao je jedan – uvoz cigareta. Srbija, ipak, ne prihvata da se i dalje po povlašćenim uslovima uvoze cigarete iz Hrvatske… Sve su ovo izjave i stavovi našeg ministra za spoljnu i unutrašnju trgovinu Rasima Ljajića koji je iz više uglova govorio o problemima s kojima se Srbija suočila nepunih mesec dana posle Hrvatskog pristupanja porodici evropskih država.
„Politika” je, razume se, posvetila puno prostora tom otvorenom, gotovo ogoljenom interesu naših suseda, ali i protežiranju Evropske komisije, koja je, svojim autoritetom podržala zahtev hrvatske Tvornice duhana u Rovinju da i dalje u Srbiju isporučuje 1.625 tona cigareta po carini od svega 15, a ne svih 57,6 odsto kolika je ta stopa za EU.
Od početnih, gotovo pomirljivih stavova, sve po sistemu – ne rekosmo, izbegosmo, dođosmo do veoma tvrdog stava ministra Ljajića – nema povlašćenog uvoza cigareta. Hrvatska je u EU, a ta činjenica znači da više ne važe povoljnosti iz CEFTA sporazuma. Carina za cigarete je tolika i ona mora da se plati. To što će Tvornica duhana u Rovinju, koja je veoma uticajna i na našem terenu, imati dodatni trošak od oko deset miliona evra – to je sračunati rizik zemlje koja ulazi u EU.
I to je jedan par rukavica u celoj ovoj priči.
Drugi par rukavica mogao bi da bude – koji su naši sledeći koraci? I tu dolazimo na teren golog interesa. Najpre našeg, a potom Hrvatske i EU. To što je EU stala na stranu svoje najmlađe, 28. članice, nije ništa neuobičajeno. Daj bože i nama tu slatku muku. Ali, o tom – potom. Treba pregrmeti silne godine pregovora sa EU do toga.
Jedno od rešenja je – ono što je ministar Ljajić tvrdo rekao – nema povlašćenog uvoza. U redu. To je naše suvereno pravo. I to naše „ne” sasvim je u skladu sa pravilima igre – i nas i EU.
Ali, da li je uputno u jeku priprema za prve zvanične susrete sa evropskim pregovaračima, pogotovo posle silnih poseta i pohvala političkog vrha EU Srbiji za kooperativnost, reći – e, pa ne može to što od nas tražite.
I tu se, kao rezervna varijanta, pojavila mogućnost povećanja naše izvozne kvote šećera sa 180.000 za još 45.000 tona, jer Hrvatska ulaskom u EU, gubi tretman preferencijalnog izvoznika kristala. I šta se dešava – Evropska komisija savetuje nam da to pitanje ostavimo za malo kasnije, samo da ne bude malo sutra, i velikodušno prihvata povećanje kvote od samo hiljadu tona! Široke ruke. Nema šta. Ni za zaslađivanje kafe i čaja briselske administracije.
I tu, ponovo, dolazimo na ono što se zove zajednički imenitelj – šta je tu naš interes. Razumemo hrvatski i EU, ali hoćemo li umeti i moći da im predočimo i odbranimo svoj? To je sada pitanje svih pitanja. Za početak je dobro da imamo interes, kao i druga strana, jer su oni, večiti, ali ne bi bilo dobro da nas u budućim pregovorima dohvate i neke emocije – pušićemo kod kuće hrvatske cigarete i grickati naš šećer.