Fatalna uloga

Četvrtog jula Amerika je proslavila Dan nezavisnosti. Sećamo se, pre 23–24. godine, 4. jul je bio i ovde praznik – Dan borca. Od tada svašta se izdogađalo na teritoriji Jugoslavije, uključujući i najgore – rat. Nobelovac Pol Krugman u svojoj kolumni u „Njujork tajmsu“ obeležio je Dan nezavisnosti tekstom E pluribus unum („Od svih – jedan”). Naglasak mu je na demokratiji kao glavnom kontinuiranom obeležju SAD, od njihovog početka 4. jula 1776. Dakako, nije mogao ne spomenuti (bar neka) odstupanja realnosti od tog principa…

U novembru prošle godine na jednom predavanju za javnost na Kolumbija univerzitety u Njujorku, mogla se čuti tvrdnja, na primer, da je ideja bratstva i jedinstva „komunističkom” vođstvu Jugoslavije služila samo kao autoput u amneziju. Kakvu amneziju? Prema rečima komentatorke, ideja bratstva i jedinstva uvedena je kao instrument zaborava, tj. kao instrument koji je trebalo da poslužiti, kako je rečeno, da se sakrije da je rat od 1941. do 1945. na tlu Jugoslavije bio bratoubilački rat. Predavačica tog univerziteta zanemarila je najznačajniji pokret – partizanski, u osnovi, pokret celog naroda – i taj celi segment istorije svela na ustaše i četnike, odstupanje tako drago novotalasnim revizionstima (iliti trudbenicima nelegitimne revizije nedavne prošlosti). Takvo falsifikatorsko redukovanje sada se jasno uočava i u terminima koji prevladavaju na mnogim javnim istupima. Novotalasni revizionisti, na primer, ne nazivaju borbu u Jugoslaviji antifašistički već bratoubilački rat, i umesto NOB uveli su lažnu kvalifikaciju za oslobodilačku borbu protiv nacističke Nemačke: građanski rat.

Revizionisti su neumorni, uveravali su nas, a neke skoro i uverili, da je bratstvo i jedinstvo bilo nametnuto ili da nije postojalo. Jedan njihov argument bazira se na činjenici da se za razliku od prijatelja brat ne bira pa, kao, mi iz raznih naroda nismo se podnosili ali zbog nametnutog bratstva i jedinstva morali smo biti skupa. Kad ističu taj argument revizionisti zaobilaze neke slične principe u koje se inače „kunu” kao npr. u biblijski princip ljubi bližnjega svoga. Bratska ljubav tu im je nekako na mestu kao i ideja jedinstva u E pluribus unum ali nikakve im asocijacije s takvim principima ne prorade kad rezonuju o Jugoslaviji. Ako je bilo u Jugoslaviji, u njihovom viđenju, moralo je biti zlo, ma koliko u skladu s drugim humanističkim idejama.

A šta pokazuju istraživanja? Upravo ono što mi mnogi znamo iz vlastitog života – da su, u osnovi, narodi Jugoslavije živeli u dobroj slozi. Studija dva sociologa iz Slovenije, Rudija Klanjšeka i Sergeja Flerea iz 2011, na primer, pokazuje da raspad države nije bio izraz želje njenih građana. Studija se zasniva na podacima o međunacionalnim odnosima iz dva opsežna opštejugoslovenska istraživanja sprovedena u godinama neposredno pred raspad Jugoslavije. Njihova studija, objavljena u prestižnom časopisu za pitanja etniciteta i nacionalizma Nationalities Papers, pokazuje da velika većina građana Jugoslavije nije priželjkivala raspad države čak ni u 1990. Politički su igrači uz dobranu pomoć intelektualaca-nacionalista pripremali i odigrali tu fatalnu ulogu cepanja zemlje. Oni su lažima, nesposobnošću, umišljenošću bez pokrića i uskogrudošću proizveli tragediju – ovog puta to jeste bio građanski rat, i ruke su im krvave čak i kad misle da nisu, i krivci su za odnesene živote i mir miliona. Jasno je da sa takvima ni E pluribus unum ni bratstvo i jedinstvo nisu imali šanse.

Sociolog