Svet ide sve brže, sve dalje

Najbolji atletičar sveta u 2006. godini i svetski rekorder na 100 metara bio je istinska zvezda Drugog beogradskog internacionalnog mitinga "Memorijal Artur Takač". Asafa Pauel je i ponašanjem i brzinom opravdao svoj dolazak u Beograd, sezonu je započeo najboljim rezultatom (9,97) i ne bi trebalo sumnjati i da će je završiti kao prvi na svetskoj rang-listi sa jošđ boljim rezultatom. Ovo je bila njegova 26.  trka u karijeri ispod granice od 10 sekundi, a među njima su – podsetimo – i tri najbrže trke svih vremena - 9,79.

Kompliment organizatorima i publici je Pauelova javno izrečena želja da ponovo dođe u Beograd.

Bez sumnje to je i želja organizatora, a novi poziv pre svega zaslužili su Mozes Masai (Kenija) koji je sa 13:08,81 postavio najbolji rezultat na svetu u ovom trenutku na 5.000 metara, Amerikanac Anđelo Tejlor koji je trčao na 400 metara sedmi put ove sezone i zabeležio sedmu pobedu, Kipranin Joanu Kirijakos, koji je skočio uvis 2,32 m popraviviši lični rekord za pet santimetara, Vilfred Bungei, pobednik memorijalne trke na 800 metara, povratnica na atletsku stazu Bugarka Ivet Lalova, uvek borbena Slovenka Jolanda Čeplak...

Šteta je što je najbrža žena u 2006. Šeron Simpson zbog povrede na zagrevanju morala da odustane od starta na 100 m, što je olimpijski šampion u bacanju kugle Jurij Bilonog, kao uostalom naš rekorder Dragan Perić, zbog povrede postigao bezvredan rezultat i što su neka velika atletska imena kao Aljuška Lopez, ili Otis Heris i Vadim Vasilevskis, daleko od nekadašnje forme i rezultata.

Naravno, šeta je i što neka velika imena kao Ris Hofa ili Irina Jatčenko, koja su najavljivana, ipak nisu došla u Beograd.

Što se tiče naše atletike, ona u ovakvoj konkurenciji nije konkurentna. Naravno zdrave i spremne Olivera Jevtić, Dragana Tomašević, ili "nekadašnji" Dragan Perić, mogli bi da budu uspešni i protiv nešto jačih rivala od onih koje smo u njihovim disciplinama videli na Stadionu Partizana. I to je sve.

Sve dok potpuno ne stasaju Luka Rujević (njegov lični rekord 20,08 m zaslužuje sve čestitke), mlađa juniorka Ivana Španović, možda i Duško Markešević, koji je granicu ličnog rekorda u trci sa neuporedivo jačim rivalima spustio za deset sekundi, ili Milan Jotanović, koji se priprema u SAD da na Univerzitetskom šampionatu, kao i Rujević, prebaci granicu od 20 metara...

Ostali, jednostavno, nisu dorasli ovakvoj konkurenciji (nema nagoveštaja ni da će to biti), a posebno alarmantno je to što u većini disciplina nismo imali predstavnike. Ni za poslednje mesto.       

Zbog toga svima koji odlučuju o našoj atletici, bilo u atletskim ili vladinim (državnim) i nevladinim organizacijama, "Memorijal Artur Takač" mora da posluži kao poslednje upozorenje.

Status "kraljice sportova" (to važi i za druga dva bazična sporta plivanje i gimnastiku) mora sistemski da se reši, jer atletičari i atletičarke ne mogu više da treniraju na obećanjima.

Vrhunski sport, atletika pogotovo, podrazumeva svakodnevni, celogodišnji trening, podrazumeva i svaku drugu vrstu materijalne sigurnosti, a od toga u Srbiji ne postoji ništa.

Istina, postoje obećanja. Postoje i projekti, sredstva u gradskom budžetu i Nacionalnom investicionom planu, priče o buldožerima koji će poravnati novobeogradske ledine da bi se izgradio atletski centar, najave idejnih projekata...

I posle više od dve godine, uprkos bezbroj puta ponovljenih obećanja gradskih čelnika, čak i najviših državnih fukncionera, obično izgovaranih u svečarskim prilikama pri susretima sa atletskim legendama kao što je Karl Luis, da ćemo izgraditi atletski centar - od toga nema ništa    

Zbog toga i nije čudno da sportski direktor Atletskog saveza Srbije Dragutin Topić razmišlja o ostavci, jer ne može da dobije ni sredstva za programe onih atletičara koji mogu da nas uspešno predstavljaju na najvećim svetskim takmičenjima. O elementarnim infrastrukturnim potrebama (stadion, dvorana...) da i ne govorimo.