Privatno i javno

Čovek koji se sa nama vozio u trolejbusu razgovarao je mobilnim telefonom toliko glasno da smo svi, hteli ne hteli, uzeli učešća u njegovoj prepirci sa nepoznatim sagovornikom. Koliko sam shvatao, radilo se o nekakvim neisporučenim daskama, možda policama. Čovek se trudio da nesavesnom isporučiocu drvne građe da do znanja kako će „imati posla sa njim“. Pri tom je bacao poglede prema nama putnicima tražeći neku vrstu podrške.

Na pošti, službenica je razgovarala sa koleginicom o svom zamršenom ljubavnom slučaju. Pored nje, u priči su se pojavljivali on i izvesna ona koja je, očigledno, ugrožavala poštarkinu sreću. Službenice su razgovarale relativno tiho,ali ipak dovoljno glasno da svi mi koji smo čekali u redu ispred šaltera počnemo da razmišljamo o tome kako da se on najzad urazumi, odustane od očijukanja sa njom pa da službenica počne da prima uplatnice za struju i infostan.

U vozu za aerodrom „Šarl de Gol“dva mladića su se gadno posvađala. Nisam dovoljno poznavao argo da bih razumeo šta je bio predmet spora,ali sam shvatio da se radi o nečem fatalnom po obojicu. Svi mi, svedoci,bili smo, jednostavno, fascinirani prizorom i bez daha smo pratili sukob koji je u jednom trenutku bio doveden do usijanja i pretio da se pretvori u tuču. Međutim, baš tada su mladići najednom prestali da se svađaju, okrenuli su se ka nama i sa kapama u rukama počeli da prolaze između klupa u vagonu. Bili su to mladi glumci koji nisu bili obični prosjaci, već dva ozbiljna umetnika koja, verovatno, u tom trenutku nisu imala šta da jedu.

Šta je to što tako oštro deli dramsku umetnost od javnog prikazivanja privatnih problema? Zašto je otvoreno ispoljavanje strasti u prvom slučaju lepo,a u drugom nekulturno? Kako to da u nekom dramskom zapletu uživamo, poistovećujući se sa problemima junaka, dok se u životu nad ljudima koji ne mogu da se kontrolišu zgražamo i preziremo ih? Zašto su sukobi na pozornici ili ekranu prihvatljivi,a ti isti u životu neumesni?

Postoje najmanje dva objašnjenja. Prvo je da smo svi mi koji konzumiramo film ili pozorište neka vrsta učesnika u događajima koji inače ne bi trebalo da nas se tiču. Dramska forma na neki način legalizuje naš poriv za posmatranjem raznih škakljivih, zabranjenih, nedoličnih ili jezivih prizora, kakvih bismo se u životu uglavnom klonili. Zaštićeni mrakom bioskopa ili konvencijom pozorišnog čina imamo jedinstvenu priliku da prisustvujemo intimnim momentima drugih, što bi u svakoj drugoj prilici predstavljalo nepristojno ponašanje.

Drugo tumačenje predstavlja činjenica da su akteri dramskog dela sve same izmišljene ličnosti (tu izuzimam biografske filmove koji su ionako dosadni i nikog ne dotiču). Dakle, gledam nešto što je problematično ali mogu to da činim s obzirom da to ustvari i ne postoji. Liči na tuđu životnu dramu koja, međutim, očigledno predstavlja plod nečije mašte pa se moje prisustvo u tome ne može smatrati nečim nelegalnim.

Da, ali nije potrebno mnogo pameti pa da shvatimo kako se ti izmišljeni događaji i odnosi između junaka i te kako odnose na autore i protagoniste dramskog dela. Pisci, reditelji i glumci, iako govore kroz druge, u stvari najviše govore o sebi. Sada se postavlja ključno pitanje: da li su umetnici nepristojne osobe koji svoje lične probleme preoblače u odnose izmišljenih likova, tvrdeći kako oni ne pripadaju njima nego nekim tamo drugima? Odmah ću odgovoriti: nisu. Zašto? Zbog toga što likovi, njihovi odnosi, sukobi, dramske situacije i ostalo umetnicima služe da bi se ispričala priča.

Mislim da sam već jednom ovde citirao Vorhola koji je rekao da je pornografija sve ono što nema priču. Šta je to što priču odvaja od gomile svakodnevnih, bitnih i nebitnih, uzbudljivih i dosadnih događaja koji nas okružuju? Ideja. Svaka priča postoji samo zato da bi se preko nje prenelo umetnikovo shvatanje sveta u kome živimo. To njega i razlikuje od ostalih ljudi kojima se, manje ili više, događaju slične stvari. Umetnik ima sposobnost da zbivanja oko sebe sagleda posebnim očima i da nam ih vrati, u obliku artefakta, tako da oni liče na ono što i sami vidimo, ali su obogaćeni baš tim malim dodatkom – idejom.

Preskočio sam možda najvažnije primere: „Velikog brata“, „Farmu“ i slično. Ni jedan minut takvog programa nema bilo kakav drugi zadatak osim da u nama prizove voajera. Ono što se tamo zbiva sasvim je nalik životu, i to onom njegovom skrivenom, intimnom, često prljavom delu ali ni jednog trenutka ne dobija oblik priče. Nepovezani fragmenti sračunati su da probude niske strasti u gledalištu i – ništa više. Jednostavno, nema tu bilo kakve ideje. I zato je reality show pornografija,a neumetnost.