Šampioni za sva vremena

Prema zvaničnoj statistici Međunarodne atletske federacije (IAAF) na dosadašnjih 13 prvenstava sveta i dva, koja su im prethodila (ukupno tri discipline) učestvovalo je 11.928 atletičara i atletičarki iz 221 zemlje. Međutim, ukupan broj je 21.931, jer su mnogi učestvovali više puta a do srede 14. avgusta rekorderka sa 11 učešća biće Portugalka Suzana Fejtor (hodanje na 10 i 20 km;1991-2011), a tada će je dostići Španac Hezus Anhel Garsija, takođe hodač, koji od 1993. nije propustio ni jedan šampionat i koji je prijavljen za predstojeći u Moskvi. Oboje su osvajali medalje, ali Španac je bio mnogo uspešniji. Osvojio je po jedno zlato i bronzu i dva srebra, a Portugalka smo bronzu 2005.

Priču o upornosti mogu da ispričaju i naši atletičari Dragutin Topić (8 učešća) i Dragan Perić (7) ali javnost mnogo više interesuju osvajači medalja i to najsjajnijih, pogotovo višestruki. Ni njihov broj nije mali.

Na dosadašnjim šampionatima održano je dosad 588 finala i podeljeno je ukupno 2.256 medalja (računajući i 12 u svakoj od 56 štafetnih trka), a 518 učesnika osvojilo je dve ili više medalja – ukupno 1.525 (270 atletičara 770 odličja, 248 atletičarki 755 medalja). Po jedan trofej sa svetskih šampionata ponelo je 492 učesnika.

Rekorderi među njima su i najslavnija imena svetske atletike i zvezde svetskih šampionata.

U muškoj konkurenciji zasad su bez premca Amerikanci Karl Luis i Majkl Džonson i Sergej Bubka, a u ženskoj Amerikanka Alison Feliks i Jamajčanka Marlen Oti.

Najbolji atletičar 20. veka u izboru IAAF Karl Luis najuspešniji je atletičar na svetskim šampionatima sa osam zlatnih i po jednom srebrnom i bronzanom medaljom. Na prva tri šampionata sveta trijumfovao je na 100 m i u štafeti SAD 4 h 100 m, a u skoku udalj na prvom u Helsinkiju i drugom u Rimu. Seriju pobeda u sprintu na 100 m završio je četvrtim mestom na četvrtom šampionatu u Štutgartu 1993, ali jedini put trčao je na 200 m i osvojio bronzu. Zlatni niz u štafetama prekinuo je sam, a toga se malo ko seća. Posle pobeda u Helsinkiju (svetski rekord  37,86), Rimu i Tokiju (svetski rekord 37,50) u Štutgartu je svoje mesto u štafeti ustupio klupskom drugu iz Santa Monike koji nije uspeo da se kvalifikuje ni za jednu pojedinačnu disciplinu, dok je u štafeti bio rezerva. U skoku udalj, iako je u Tokiju 1993. postavio najbolji rezultat karijere sa 8,91 m (uz jači vetar od dozvoljenog) nije uspeo da osvoji zlato, već samo srebro. Majk Pauel je skočio četiri santimetra više i postavio novi svetski rekord.

I Majkl Džonson, kao i Luis ima osam zlatnih medalja, ali ni jedno srebro ili bronzu. Jednostavno nikad na svetskim šampionatima nije izgubio ni jednu trku. Niz od četiri uzastopna trijumfa  na 400 m završio je u Sevilji 1999. i danas važećim rekordom – 19,79. Zbog „zgusnute” satnice kada su u pitanju trke na 200, 400 m i štafeti 4 h 400 m samo po dva puta je trčao u ovim disciplinama i sva četiri puta osvojio zlatnu medalju, a svetski rekord (2:54,29) koji je 1995. u Geteborgu postavio sa američkom štafetom još se drži kao rekord svetskih prvenstava.

Treći u ovom trolistu asova je i danas svetski rekorder u skoku motkom Sergej Bubka, koji je trijumfovao u ovoj disciplini uzastopno na šest prvih šampionata sveta. Podvig bez presedana. Po tri zlatne medalje osvojio je za SSSR i Ukrajinu, a i on i Luis, imali su peh što su šampionati sveta do 1991. održavani u četvorogodišnjem ciklusu, a ne u dvogodišnjem kao od 1993.

To važi i za Jamajčanku Marlen Oti apsolutnu rekorderku po broju odličja – 14 (3 zlatne, 4 srebrne, 7 bronzanih). Osvojila ih je na prvih šest šampionata (2003. i 2007. takmičila se za Sloveniju bez uspeha) u trkama na 100 i 200 m i štafeti 4 h 100 m, a više nego po pobedama pamti se po „najslavnijem” porazu. U Štutgartu 1993. izgubila je zlato za hiljaditi deo sekunde! Amerikanka Gejl Divers je 100 m pretrčala za 10,811 sekundi, a Otijeva za 10,812...

Ipak, ako se gleda broj zlatnih odličja Otijeva ne može da se meri sa Amerikankom Alison Feliks. Na svetskim šampionatima debitovala je 2005. u Helsinkiju i trijumfovala na 200 m, 2007. u Osaki osvojila je zlatna odličja an 200 i 4 h 100 m, u Berlinu 2009. na 200 i 4 h 400 m i na prošlom šampionatu u Daeguu u obe štafete, dok je na 400 m osvojila srebro, a na 200 m bronzu. Bilans od 10 odličja (8, 1, 1) pokušaće da popravi u Moskvi na 200 m (za sada je nema u prijavama štafeta) i da objedini titule olimpijske i svetske šampionke. Time bi postala apsolutni rekorder u obe konkurencije sa devet najsjajnijih odličja.

Ipak, u centru interesovanja gledalaca na stadionu „Lužniki” u Moskvi (10-18. avgust) biće Jamajčanin Jusein Bolt, koji ima priliku da osvoji tri zlatne medalje i da postane najuspešniji atletičar na svetskim šampionatima. Imao bi osam zlatnih i dve srebrne medalje i budući da je srebro vrednije od bronze, pretekao bi i Karla Luisa. A, s obzirom da su njegovi najveći rivali Amerikanac Gej i Jamajčanin Pauel u „autu” zbog problema sa dopingom konkurencija u ovom disciplinama slabija je od one Berlinu 2009. kada je osvojio tri zlatne medalje uz fantastične svetske rekorde na 100 (10,58) i 200 m (19,19), ili u Daeguu pre dve godine kada ga je diskvalifikacija zbog preranog starta sprečila da odbrani zlato na 100 m...

---------------------------------------------------------------------

Pre prvog još dva svetska šampionata

Prvi od 13 dosadašnjih svetskih šampionata održan je od 7. do 14. avgusta 1983. u Helsinkiju, a prethodila su mu dva „prvenstva” u pojedinim disciplinama koje je Međunarodna atletska federacija docnije ozvaničila, ali im nije dodelila redne brojeve.

Sa programa Olimpijskih igara u Montrelu ispalo je hodanje na 50 km (održano na 20 km) iako se ova disciplina održavala još od 1932, pa je iste godine u Malemu održano prvo i jedino Svetsko prvenstvo u hodanju na 50 km (42 učesnika iz 20 zemalja). Ova disciplina vratila se u olimpijski program već u Moskvi 1980. a iste godine u želji da se promovišu dve nove discipline za atletičarke u Sitardu je održano Svetsko prvenstvo na 3.000 m i na 400 m s preponama. Uspeh nije izostao – obe discipline našle su se na programima 1. svetskog prvenstva u Helsinkiju i narednih olimpijskih igara (Los Anđeles 1984).