Zvanje majstora trube sanja se godinama

Guča – U polufinalu 53. Dragačevskog sabora trubača, danas od 18.30, na pozornici Centra za kulturu, 10 orkestara nadmetaće se za samo četiri mesta u finalu. Kao poslednji, deseti, sviraće sastav Ace Novkovića (63), ali kapelniku iz Zagužanja to ne smeta da mašta i o ulasku među 16 finalista, čak i o nagradi.

– Merak mi je da postanem majstor trube – kaže iskreno.

Svejedno pobedio ili izgubio, on je već veliko ime ovog sabora. Priča da je do sada na finalu u Guči učestvovao čak 33 puta, po čemu je bez premca među srpskim trubačima. Ova godina mu, doduše, nije bila za velika dela. Na predtakmičenju u Surdulici nije uspeo da izvadi ulaznicu za polufinale sabora, ali se ovde ipak obreo, jer je viđeni polufinalista i njegov zemljak iz istog sela Saša Krstić, morao da otkaže učešće, jer mu se orkestar u međuvremenu osuo.

Ovaj dobrodušni Rom ima petoricu sinova: Sašu, Vladicu, Tomu, Ivicu i Miću – i svi sviraju sa njim u orkestru, pride Mićin sin Ljubinko i Jugoslav Ristić, sin Acinog šuraka. Sa sedmoricom Novkovića i Ristićem u sastavu su i dvojica trubača.

– Na saboru 1980, osvojio sam nagradu za izvorno sviranje, a 1996, Prvu trubu publike. Od tada čekam treću pobedu koja mi donosi zvanje majstora trube. Sanjam je godinama – pripoveda stari trubač.

Pamti 1968. i svoj prvi sabor, već je bio šef orkestra („Spavali smo na slamaricama, na podu škole u Guči”), a sledećeg leta morao je da ide u vojsku, u Jastrebarsko kod Zagreba. Ne može da pogreši kad priča kad je stigao u jedinicu, jer je to istetovirao na podlaktici desnice – „JNA, 25. 7.1969”.

– U vojsci su me zvali Grga Zlatoper, imao sam orkestar u Domu JNA. Harmonikaš iz Paraćina, gitarista iz Beograda, bubnjar iz Leskovca, organista ne znam odakle je bio, a pevač Kemal Monteno. U vojsci je napravio pesmu „Jedne noći u decembru”.

Aca Novković je u JNA otišao kao već porodičan čovek.

– Oženio sam se u 15. godini. Deda Ljuba, koji je radio u livnici u Belom Polju kod Surdulice, navalio je da se ženim, želeo je da vidi praunuka pre nego što umre, i poslušao sam ga. On mi je i platio svadbu. Oženio sam se Jevicom, isto Cigankom iz našeg sela, i prvi sin Saša rodio nam se 1968. godine.

Za ovogodišnje takmičenje iz šešira je izvukao melodiju „Što mi je merak poljak da budem” (pevao ju je Staniša Stošić), a za drugu numeru odabrao je „Acino kolo”, koje je komponovao u prošlom veku.

Majstorsko zvanje u Guči stiče se sa tri pobede u nekoj od četiri kategorije (najbolji trubač, tenorista, basista ili bubnjar, zatim najbolji orkestar, pa prva truba publike i nagrada za izvorno sviranje), a onda se poziva klesar da bi se novo ime upisalo u mermernu ploču na zidu Centra za kulturu. Barjaktar je, dakle prvi na listi slavnih, Desimir Perišić iz Goračića kod Guče, koji je bio prva truba prvog sabora, 1961. Zatim su dodavana imena: Raka Kostić, Fejat Sejdić, Milovan Babić, Svetozar Lazović, Boban Marković...

Pre nekoliko dana, kao 45. majstor, upisan je Veljko Ostojić iz Zlakuse kod Požege, koji je prvu trubu osvajao 2004. (sa 19 godina, kao najmlađi pobednik u istoriji sabora), 2006. i 2012. godine. Njegov deda Boško Ostojić, zauzima 10. mesto na zidu majstora, a na ploči su i dva Ekrema Mamutovića, deda i unuk iz Vranja.

Na mermeru nema više slobodnog mesta i domaćini će pored ove morati da uštemuju novu ploču. Već se zna ko će biti prvi na njoj. To je Aleksandar Jović (24), basista u orkestru Bojana Ristića iz Vladičinog Hana. Prvu nagradu osvojio je svirajući u sastavu Božidara Nikolića Donje iz Grdelice, ostale dve sa Ristićem, i on je najmlađi majstor u istoriji sabora.

Današnjim polufinalom počinje završnica nadmetanja najboljih srpskih trubača za 2013, i to je mamac za nove talase saboraša. Predsednik Saborskog odbora Mladomir Sretenović tvrdi da je u prva tri dana Guču posetilo 80.000 gostiju, a od srede uveče ovde kampuju i petorica Panića iz Titela, Ljubo, Radoslav, Dragiša, Rade i Danko, i s njima Vlađo Đukić. Svi su, vele, rođaci, kumovi i drugovi i smestili su se pod svoje šatore u Stanića livadi. Domaćin ih ne dira, jer od njega kupuju rakiju, a od kuće su poneli šunku i sir i široka srca nude nas tim doručkom.

Oni pripadaju mlađoj generaciji Srba, kojoj novac nije jača strana, došli su sa po stotinu ili 200 evra u džepu, pa moraju da paze kako troše. Ali su ipak došli, nisu mogli bez Guče. Zašto?

– Peti put dolazim na sabor i uvek me oduševi tolerancija među posetiocima. Ima mnogo pijanih, ali niko nikog ne dira, svi se vesele – kaže za „Politiku” Ljubo Panić i dodaje da je išao i na „Egzit”.

----------------------------------------------

U Zagužanju kod Surdulice, nema porodice bez trubača

U Zagužanju, dva kilometra od Surdulice, ima stotinu kuća i svi žitelji su pravoslavni Romi, nema porodice bez dvojice trubača. I Novkovići, bezemljaši, decenijama žive samo od muzike:

– Mi u Zagužanju čuvamo izvornu srpsku tradiciju, sviramo samo naše pesme i kola. U životu nisam odsvirao čoček, niti bih umeo – priznaje Aca Novković.