Između Alaha i Amerike

Povezani fenomeni ekstremističke i terorističke radikalizacije u islamskom svetu i nasilja koje ga u različitim vidovima već duže potresa i razara, kao i islamističkih pretnji Zapadu, poglavito oličenom u SAD, teme su koje praktično više uopšte i ne silaze s naslovnih strana štampanih i udarnih emisija elektronskih medija.

Samim tim, one izazivaju veliko interesovanje najšire javnosti, u čemu naša nije izuzetak. Ovakvo interesovanje, ali još više izukrštani i protivrečni interesi, a onda i propagandna raznih formalnih i neformalnih svetskih centara moći, uz ne uvek dovoljno poznavanje bitnih činjenica i odsustvo strpljenja da se s njima ozbiljno i odgovorno suoči, robovanje ideološkim predubeđenjima, kao i sklonost ponavljanju uvreženih stereotipa, doveli su do prilične pojmovne i vrednosne zbrke i lutanja u prikazivanju, objašnjavanju i tumačenju onoga što se obično uopšteno podrazumeva pod islamom.

Mnogima je najlakše da plimu islamistički obojenog nasilja pripišu samoj prirodi islamskog učenja koje, navodno, podstiče na obračun sa svima i svim inovernim i drugačijim, uz pretpostavljeni niži prosečni kulturni nivo muslimanskih društava.

Ovakva jednostranost s muslimanske strane izaziva nekritički odbranaški diskurs o islamu kao religiji mira i tolerancije, kome je svako nasilje, sem eventualno odbrambenog, načelno strano, tako da se terorizam mora smatrati posledicom pogrešnog tumačenja Kurana i neislamskom zabludom.

Valja bez okolišenja reći da ishodište aktuelne islamske radikalizacije i terorističkog nasilja u ime islama ne treba tražiti u prirodi islamskog učenja – iako u Kuranu, za razliku od Novog zaveta, ima nemalo izričitih poziva na obračun s nevernicima.

Nisu li, uprkos toj razlici, tokom istorije u ime hrišćanstva prolivena mora krvi, dok, s druge strane, terorizam, sem sasvim izuzetno, nije karakterističan za prošlost islama.

Džihad jeste, kao i krstaški ratovi. Terorističko izrođavanje, pogotovo ono samoubilačko, nakazno je čedo nakaznih modernih vremena.

Premda je reč o višestruko složenom spletu okolnosti, pa je svako jednostavno i jednoznačno objašnjenje neminovno i nepotpuno, reklo bi se da je na pravom putu bio Žan Bodrijar kad je fenomen međunarodnog islamističkog terorizma sistemski objasnio kao proces lučenja antitela iz organizma agresivne savremene globalizacije koju islamski svet doživljava kao vesternizaciju, odnosno amerikanizaciju, kao novi krstaški rat.

A čime se muslimanske zajednice, kao slabije, koje nikad nisu postale dubinski sekularne, mogu suprotstaviti krstašima do „asimetričnim ratom”, odnosno neregularnim džihadom? Da se, kojim slučajem, planetarno sprovodi nekakva islamska globalizacija, ne treba sumnjati da bi se antitela pojavila u obliku antiislamskog terorizma.

Kad još savremeni „krstaši” – od Avganistana i Somalije, preko Iraka, Bosne i Kosova, do Libije i Sirije – objektivno sadejstvuju s najradikalnijim islamistima verujući da ih mogu nekažnjeno instrumentalizovati u funkciji nekih svojih sebičnih ciljeva, šta očekivati sem njihove dalje radikalizacije?

U jeku rata za obaranje Muamera Gadafija, ideolog i lider Al Kaide egipatski doktor Zavahri pozvao je svoje borce da se obračunaju s bezbožnikom iz Tripolija, ali da nikako ne zaborave sveti rat protiv američkih krstaša i izraelskih cionista.

Gadafija su zajednički oborili, ali drugi deo poruke nisu i nikada neće zaboraviti.