Kad Evropa ulazi u Srbiju

U Srbiji je sigurno napisano hiljade analiza, studija posvećenih istoj temi – šta nas to sprečava da uđemo u Evropsku uniju, i još veći broj potresnih tekstova o klecavom putu ka Briselu, u kojem je čitavo društvo pretvoreno u provincijsku železničku stanicu sa sporednim kolosecima i vagonima koji čekaju da ih neko priključi za evropsku kompoziciju. Ako bismo već mogli da napunimo čitave šlepere knjigama ili radovima sa radnim naslovom – Kako ući u Evropu – bio bi elementarni red da se napiše bar jedan tekst pod naslovom kako bi Evropljani mogli da uđu u Srbiju. Ovde nije reč o nekakvoj igri reči, već o beskrajnim kolonama evropskih turista koji ovih dana prolaze kroz Srbiju na putu ka nekom od grčkih ostrva. I koji, prema servisnim informacijama o saobraćaju, čekaju na ulazu u Srbiju tri sata, na izlazu dva, dok je znatno bolje na naplatnim rampama gde čekaju po trivijalnih pola sata.

Niko nije računao ali bi, verovatno, neki turista iz Nemačke, Holandije ili Švedske brže mogao da prođe kroz Austriju i Mađarsku nego kroz granični prelaz na Horgošu i naplatnu rampu u Bubanj potoku. Ta priča o stotinama hiljada Evropljana koji ulaze u Srbiju nije nimalo uzbudila ni političare, ni medije, niti najvatrenije evroentuzijaste, jer su izgleda shvatili da čitava evropska ideja počinje i završava u kabinetu Ketrin Ešton, kao i da su sve evropske vrednosti ispunjene u susretu Hašima Tačija i Ivice Dačića. I bivša vlada je, izgleda, poverovala da je evropski put transakcione prirode, jer je dovoljno dati Karadžića, Mladića i neki kosovski ustupak, a zauzvrat dobiti kandidaturu i zeleno svetlo da u Srbiji povučeš čitav niz duboko antievropskih poteza od reforme pravosuđa, zakona o informisanju do bezobalne tolerancije prema korupciji. Da li zbog tmurne političke prošlosti ili evropske budućnosti, nova vlada je veoma osetljiva na svaku primedbu o antievropskom ponašanju, ali u Srbiji i dalje samo entuzijasti veruju da evropski standardi postoje van Briselskog sporazuma ili predpristupnih fondova.

Kada je na jednom neformalnom skupu mlađi intelektualac, koji se vratio sa postdiplomskih studija na prestižnom stranom univerzitetu, objasnio da za njega evropski šut ima smisla samo ako se na tom putu prava običnih građana šire, a države smanjuju, većina prisutnih ga je posmatrala kao dečaka koji još veruje u Snežanu i sedam patuljaka. Možda zato i priče o evropskim turistima koji čekaju na graničnim prelazima, ili o građanima Srbije koji su na 40 stepeni došli do katastra da bi saznali kako šalterski službenici ne rade zbog visokih temperatura, ne postaju prve vesti u dnevnicima niti tema političkih rasprava. A sledeće godine bi sve moglo da bude drugačije. Srbija će, verovatno, biti bliža Evropi, a Evropljani udaljeniji od Srbije. Jer će naći drugi put.