Vršnjaci u bolnici

Bolnica je kuća zgusnutih sudbina! Bio sam kratko na očnoj klinici, zbog staračke katarakte, napasti koja je spopala skoro svakog drugog mog vršnjaka.

Vršnjake sam postepeno zaboravljao tokom poslednjih šezdeset godina. A sad sam naprosto zadivljen. Dok ležimo u čistim krevetima, do kasno u noć slušao sam ispovesti tih ljudi izmorenih životom. Oni su sažimali svoje sudbine. Čak i kad ih niko ništa ne pita.

Tek, iz njih kao sa izvora poteče ispovest. Mnogi su proveli po deceniju dve u Evropi, od Francuske do Rusije. Jedan je sa bušačima nafte bio u Gabonu. Drugi je bušio vodu u Libiji.

„Čim šikne voda, napravi se oaza!“ Sad ih muče katarakt ili mrežnjača. Shvatio sam da je dugi život tim starcima dao lepotu mudrosti. Razumeo sam da ljudi kod nas ne znaju plemenitost životnih poruka koje stari ljudi nose u sebi.

Bolničko ispovedanje sudbina mojih vršnjaka i nešto mlađih staraca ne ograničava se samo na posao koji su radili. Jedan od njih dvaput ispriča kako je bio ženjen lepoticom iz drugog naroda, ali brak je pukao jer nije mogla bez litre rakije na dan.

Drugi je svojim zlatnim rukama zaradio čitavo imanje, ali mu je sin zapao u dugove... Ode imetak. Soba na to živne: „Kako zapao u dugove? Zar to mož’ u tako velike dugove?“ Može, objašnjava otac: zapao u rđavo društvo. Vezao se za njih. Oni licemeri mu laskaju, on plaća ture, velike, dublje od džepa.

Ne ljuti se na sina, nego na propalice koje su ga urnisale. Naš najbolji govornik, nezaustavljivi retor, sipa istorijska i politička imena.

Jedan ga inženjer, zadivljen, pita: „Otkud ti to sve znaš i pamtiš?“ Drugi pacijent veli: „Vidiš da je pročitao gomile knjiga.“ „A ne”, brani se govornik, „u životu nisam pročitao nijednu knjigu.“ Opšta neverica. Svi misle da je to još jedna šala blagoglagoljivog majstora žive reči.

***

Zbog operacija, očna klinika okuplja samo nas bake i dede. Ali jedne večeri dođe mi mlad čovek. I on nosi zavoj na oku. Saša Vojinović, doneo mi pozdrave od Radovana Vlahovića iz Novog Miloševa.

„Otkud ti među nama starijima od šezdeset?“ On je lovac i stradao je u lovu na fazane. Njegov prijatelj podigao sačmaru na fazana. Sačma grunu ka fazanovim nogama. „I ja vidim“, kaže Saša, „kako sačma fazanu tresnu o noge, fazan ostao bez nogu, a jedna sačma se odbije od kosti i uleti mi u oko.“

Sad je tu na očnoj. Ali izgleda neće mu vaditi sačmu. Miruje u očnom tkivu. Oko nje je izrasla opna, olovo ga ne truje.

Štogod sam čuo tu na očnoj, ispunjavalo me je divljenjem prema lekarima, oftalmolozima. Video sam u njima istinske genije. A moj hirurg, dr Siniša Babović me je osvojio još i vedrinom svog duha.

Stekao sam novo iskustvo s lekarima. Daju mi infuziju. Anesteziolog mi iglom ubrizga anestetik, u gornji kapak, pa u donji. Zabrekne mi sve oko desnog oka...

Evo i doktora Babovića. Neobično mladolik i ozbiljan. „Evo, sad ću da počnem!“ „Hvala.“ Što je operacija dalje odmicala, bio sam više bez strepnje. Nije bilo bolova. Baš kao što to opisuju komentatori u novinama.

Kad je prošlo oko dve trećine operacije desi se za mene pravo čudo. Bio je uključen radio u operacionoj sali. Pevao je neki dobar pevač. Moj hirurg mu se u jedan mah talentovano pridruži. Obuze me olakšanje i radost. Moj operator je pevao!

Znači, prošlo je ono najosetljivije. Moj junak je privodio kraju operativni zahvat.
Rekao sam mu kad su mi podigli prekrivač sa glave: „Strašno ste me obradovali kad ste zapevali!“

„Ah“, zasmeja se doktor, „mogu ja još više!“

Razmišljam ovih dana o toj mladoj generaciji koja nam je stigla: duše im nisu zgrčene. Nisu ispunjeni strahom nas starih džimrija. I vole posao koji rade. Samo im ga treba dati.