Srpski jezik se najbolje uči kroz brzalice

Od našeg specijalnog izveštača

Trebinje – Posle preksinoćnjeg dolaska Monike Beluči u Trebinje, gde uveliko snima kadrove novog filma Emira Kusturice „Na mliječnom putu”, pomama oko prelepe glumice polako se smiruje. Grad nastavlja da živi ustaljenim tempom, mada se muškarci i dalje često osvrću oko sebe nadajući se da će ugledati Moniku Beluči.

U novom filmu dvostrukog dobitnika kanske „Zlatne palme”, zvezda drame „Malena” tumači lik obaveštajke, koji je zasnovan na stvarnom liku žene kojoj se u ratu, sa padom Kninske Krajine, gubi trag jer je promenila identitet.

Prema scenariju filma „Na mliječnom putu”, čini se da je lik obaveštajke koji igrate dama sa dva lica: žena koja je na sve spremna, ali i hrabra da prepusti da je emocije vode?

Ta žena je u delikatnoj situaciji – iako obaveštajka, spremna je da se odrekne svega dobrog što joj je život pružio samo da bi pronašla mir koji nema. Život ju je naučio da bude snalažljiva. Iako je imala mnogo problema u životu, mogla je da bude ranjiva i nesigurna, ali ona se ne predaje. Jaka je čak i kada se odlučuje na neizvesnost. Čak i kada joj je najteže, ona se ne plaši da se upusti u emotivnu vezu sa monahom. To mi je dodatni izazov da je prikažem što vernije.

U delima Tornatorea, Noe, Gibsona, Mučinoa tumačili ste likove žena koje su propatile zbog ljubavi. Sada opet igrate junakinju koja se žrtvuje zarad muškarca kojeg voli. Kao da ste se „pretplatili” na lik napaćenih dama?

Patnja žene je biblijski motiv. To nam je upisano u genima. Mada, sigurna sam da se skoro svaka žena trudi da to promeni. Još od antičkih drama do danas toliko je očaravajućih likova namučenih žena koje su vam inspiracija za svaki novu ulogu, ali i obaveza da svaki od njih dočarate tako da vam poveruju i oni gledaoci iz antičkog pozorišta od pre 2.000 godina (osmeh). To je beskrajno polje inspiracije, pogotovu ako ste makar jednom iskreno voleli u životu i bili ostavljeni, ako ste majka koja brine o svojoj deci, ako ste imali brižnu majku koja je svaki dan strepela za vas.

Patnja ljudi sa ovih prostora, između ostalog, okidač je za preobražaj vašeg lika u novom Kusturičinom filmu. Koliko razumete istoriju stradanja na ovim prostorima, o čemu donekle govori i film, pre svega kroz pad Kninske Krajine?

Znam da istorija nije bila blagonaklona prema ljudima na ovom podneblju, pogotovu ne na kraju 20. veka. Evropa je znala samo da osuđuje ono što se dešavalo ovde, a nije imala najbolji uvid u to. Kada je na jednom ovakvom prostoru toliko etničkih grupa, nije moglo da ne dođe do sukoba. Pod Turcima ste bili 500 godina, a istrajali ste. Znam da vam nije bilo lako proteklih decenija, ali čini mi se da su vas sukobi koje ste preživeli dodatno ojačali za dalju budućnost. Koliko vidim po ljudima u Trebinju, osmeh im je na licu, nadaju se boljim vremenima.

Posle italijanskog, francuskog, engleskog pa čak i aramejskog, za potrebe filma „Stradanje Isusovo”, sada ste učili srpski jezik. Koliko je bilo teško?

Vrlo, jer vaš jezik nije kao nijedan drugi koji znam, koji sam čula. Morala sam dosta da se pomučim. Imam dobro pamćenje, što mi je pomoglo. Imala sam i dobrog učitelja koji mi je rekao da se srpski jezik najbolje uči kroz brzalice. Ali dotle još nismo stigli. Za sada znam samo replike iz filma na srpskom, poput: „Sredila sam babu, oprala joj kosu i nahranila je”, a ona me pita: „Jesi li ti jela? Nemoj da mi dolaziš gladna.” Kažem: „Jesam”, a ona veli: „Dodaj mi lekove sa stola.” (Uverava nas na srpskom bez mnogo muke, prim. aut.)

Da li ste ranije gledali Kusturičine filmove? Kako ih razumete?

Sve sam ih odgledala i uživala. Kusturica je jedan od najvećih umetnika u ovom periodu istorije umetnosti. Snimio je filmove koji su važni za istoriju filma, pre svega zbog estetike. Pre svih, „Otac na službenom putu” kao drama o iskrenosti, „Podzemlje”, iz kojeg može da se uči o vašoj istoriji, i „Dom za vešanje”, koji je toliko raskošan, a tako bolan kakav je i život inače. Koliko sam shvatila tokom godinu dana pregovora i priprema za novi film, Kusturici je najvažnije snimanje. Tada se oseća najjačim, podjednako kao kada izađe na binu i svira sa bendom. Pronicljiv je, ume da razume ljudsku dušu. Zato su njegovi filmovi toliko slojeviti, zar ne?

Naravno, i slikaju raskoš identiteta naroda sa ovih prostora kod kojih se u sekundi smenjuju i suze i smeh. Promena identiteta je jedan od zapleta „Na mliječnom putu”. Kako vi tragate za ličnim identitetom?

Tragam svakim danom. Traganje traje do kraja života. To je jedini način da napredujete, da pogledate u sebe i u ono što ste uradili i pitate se čemu sve to, da li je to dobro po vas i vaše najbliže, šta to znači okruženju, kako doprinosi svetu. Tada shvatate ko ste i zašto ste ovde. Moja devetogodišnja ćerka Deva nedavno me je pitala: „Mama, šta je to smisao života?” Ostala sam nema za kratko, pomislila sam kako to da me moje dete već to pita, a onda sam joj rekla: „Draga moja, za tim ćeš tragati celi život.” Traganje za identitetom i njegovo razumevanje nas definiše. Bitno je da stalno radimo na sebi, saznajemo više, povezujemo. Ako toga nema, život nema smisla i nema razlike između nas i životinja.

Koliko lepota pomaže vašem identitetu. Je li ona prednost ili mana?

Prednost, definitivno. Ako ste rođeni lepi, srećni ste, i češće možete da kažete – ne. Ali trebalo bi da znate šta da uradite sa tim darom.

Plaši li vas zapažanje Oskara Vajlda da je „lepota samo pet minuta života”?

Lepota proizvodi radoznalost. Ali ako iza lepote nema ničega, onda ona nikoga ne interesuje. Čemu lepota ako ste prazni u sebi.