Robin Hud i četiri jahača

Šta izabrati sa krajnje neprimamljivog bioskopskog repertoara ovog avgusta? Eci, peci, pec – i tako ispade „Velika iluzija” Luja Leterijea. Još jedan od visokobudžetskih proizvoda novomilenijumskog Holivuda.

Šta je tu je, izbora nema, sve isprazniji i nesnosniji Holivud trećeg milenijuma zaposeo je srpske bioskope, pa se i tu baškari i zarađuje. Ma, neko bi konačno mogao malo da se napregne i pretrese repertoarsku politiku naših bioskopa. Da se konačno uvede balans, poželjniji i kvalitetniji izbor. Ne snimaju se filmovi samo u Americi! Šta je sa drugim kinematografijama?

Ali, nije to sada tema, tema je film „Velika iluzija”, čiju režiju potpisuje mladi francuski reditelj Luj Leterije, koji je režirao akcione filmove „Transporter”, „Neverovatni Hulk” i „Borbu Titana” i do sada se pokazao kao tipični „korporacijski reditelj”. Dakle, kao izvođač zadataka, zanatlija koji bespogovorno realizuje producentsko-studijske zahteve i vizije. To je slučaj i sa „Velikom iluzijom”. Sve deluje raskošno, velelepno, masovne scene i scene potera inscenirane su grandiozno sa nizom dinamičnih vožnji, ali je prazno i uz to krajnje nekoncizno, povremeno čak neprecizno montažerski posloženo.

Što se same priče tiče (tročlani scenaristički tim), ona je najvećim delom utemeljena na, sada već pomodnom, čeprkanju po kapitalizmu koji ugrožava egzistenciju prosečnih ljudi, surovom bankarskom sistemu i konceptu globalne ekonomske krize što, s obzirom na svest o tome odakle priča stiže, deluje čak licemerno. Njeni glavni junaci su mađioničari-iluzionisti, četvoročlana grupa nazvana „Četiri jahača”, različitog bekraunda i metoda rada, okupljena na misteriozan način kako bi, zahvaljujući raznovrsnim veštinama, njeni članovi počinili trostruki pljačkaški pohod na banku, osiguravajuće društvo i kompaniju koja se bavi proizvodnjom artikala od čelika.

Iako ova grupa (Dejv Franko, Džesi Ajzenberg,Vudi Harelson i Ajla Fišer) u početku deluje kao banda bahatih polunegativaca suprostavljenih četvorci FBI agenata (predvođenih Markom Rufalom), na kraju se ispostavlja da su oni, zapravo, glavni pozitivci. Njihovi likovi su scenaristički građeni po robinhudovskom motivu. „Četiri jahača” ne pljačkaju što su pljačkaši, već zato što su oni, koje pljačkaju, zapravo pljačkaši. I banka i osiguravajuća kuća i železara, svoje imperije su sagradili na prikrivenoj pljački običnih, malih ljudi i zato akcije „Četiri jahača” nisu otimačke već pravedno osvetničke. „Jahači” od plena za sebe ne zadržavaju ništa, sve je namenjeno „poniženima i uvređenima”, kojima akcije ovih čudesnih mađioničara treba da probude nadu i veru u bolju i pravedniju sutrašnjicu. Čist eskapizam.

Osim bazične nedorađenosti, sama priča ima i niz narativnih rukavaca sa dramaturškim viškovima i neuverljivostima. Stiče se utisak da su neki segmenti priče „utrpani” u film samo da bi se angažovala dodatna impresivna glumačka postava, poput Majkla Kejna, Morgana Frimena, čak i repera Komona. Tu providnu scenarističku atrakciju nadomešćuje isforsirana rediteljska akciona atrakcija. I tako, sve ukrug. Uz puno preterivanja i sa vrlo malo logike.

Po scenarističkoj zamisli, likovi modernih Robin Hudova, samo na prvi pogled su tvoreni od krvi i mesa, a kada se zagrebe površina vrlo brzo se spoznaju mnoge odlike filmskih superheroja, poput Betmena ili Supermena, samo što junaci „Velike iluzije” nemaju supermoći već supertrikove. Time je definitivno prozrena od početka filma nagoveštena namera. Posle „Velike iluzije” uslediće još po koja filmska avantura „Četiri jahača”, u vidu nove holivudske franšize. Sve se bojim, gledaćemo mi njih još.