Sa lukova padaju malter i prašina

Put od najveće slave i bogatstva, preko dugog propadanja, požara i pretvaranja u džamiju, pa do obnove, oko koje su se u našem vremenu sporili srpski naučnici i javnost, prešao je manastir Banjska na severu Kosova i Metohije. Smatralo se da je prvi iguman Banjske Danilo raspolagao najvećim posedom i najvećim darom kojim je neki srpski vladar darovao svoju zadužbinu, a danas, poslesedamsto godina odpočetka gradnje, iguman se isto zove Danilo i rukovodi hramom neznatnog materijalnog poseda i ogromnog duhovnog i kulturnog značaja.

„Daće bog da se obnavljamo zajedno sasvetinjom našeg svetog kralja Milutina”, kaže iguman Danilo dok dočekuje goste. Ovom tihom, mladom čoveku, rođenom Prizrencu, i današnjoj Banjskoj puno toga nedostaje. Od opevanog zlata i mermera gotovo nije ostalo ništa, samo kamen ifragmenti oko zidova, koji ponajviše govore šta su tu uništili osvajači, ratovi i mržnja. Iznad ovih ruševina, vekovima se razvijala jedna sasvim druga priča idimenzija. Nikada, čak nimeđu lokalnim stanovništvom često raseljavanim, nije zaboravljeno da je, monumentalnu zadužbinu sakrivenu među brdima, sebi za večni pokoj namenio najveći graditelj srpskog srednjeg veka kralj Milutin.

„Za nas izokoline, Banjska je uvek bila druga kuća”, kaže sanaglašenim ponosom Dragan Ilić dok namešta reflektore za kulturno-umetnički program, koji će se održati u dvorištu manastira.

U proteklih 700 godina, kralj Milutin je u svom hramu bio sahranjen tek 70 godina. Tu je ostao do Kosovskogboja, onda je prenesen u Trepču, da bi se njegove mošti, oko 1460. godine našle u Sofiji, gde sudanas posebno poštovane i čuvane. Što zbog ovog posmrtnog seljakanja, što zbog zle sudbine svetinje, a ponajviše zbog graditeljskeaktivnosti od najzapadnijih srpskih krajeva do Jerusalima, kralj Milutin je sam ostao duhovna i kulturna veza različitih ljudi isredina. Za njih je Banjska, iako ruševina, bila iostala središte teveze. Otuda na proslavu, koja je jedan od najvažnijih događaja protekle decenije naKosovu i Metohiji, pristižu slikari, kaluđeri, književnici, vernici sasvih strana. Sa kovčežićem koji u rukama drži ispred sebe, kroz narod prolazi mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije. On je Banjskoj, u tom kovčežiću, na dar doneo deo moštiju đaka isveštenika koji su, u doba Turaka, postradali u Momišićima kod Podgorice i odnedavno se slave kao novi mučenici za veru.

U sklopu proslave jubileja i potpuno posvećena godišnjici, održana je i tradicionalna kulturna manifestacija „Sokolica”, u porti su nastupali pesnici, glumci, etno-grupe ipojci.

„Nikada nijedan srpski pesnik ne sme da kaže Kosovo je izgubljeno”, poručio je pesnik ĐorđeSladoje, primajući nagradu „Pesničko uspenije”, koja mu je ovdedodeljena, a dobitnica „Pesničke povelje”, Milica Bakrač iz Nikšića, smatra da je za njuod posebne važnosti povratak, kako je rekla, u duhovni zavičaj. „Povelju Svetog Luke”, dobio je slikar Milovan Penkov iz Niša.

Na rečima, u pesmama i emocijama, kao i na slikama, reklo bi se, većina stvari i problema izgleda drugačije idaleko od stvarnosti. Iako se ovaj jubilej tiče države, crkve inaroda, hram u Banjskoj je u jako lošem stanju. Opšta nemaština, politička neizvesnost, ogromna savremena razaranja svetinja na jugu pokrajine i lomovi u crkvi skrajnuli su Banjsku u drugi plan. Zato je posle liturgije vladika Teodosije rekao da neće dobiti rat onaj koga vodi saBogom, crkvom i svetinjama. „Ova godina bi trebalo da bude godina početka obnove svetinje, mislim da svi razumemo trenutak u kom se nalazimo i da bi trebalo, kao država, kao narod i kao pojedinci da učinimo sve da obnovimo svetinju.”, rekao je Teodosije.

On je u ime patrijarha Irineja i Sinoda SPC Ordenom Svetog Save drugog reda odlikovao Dragišu Milovića, predsednika opštine Zvečan, Jovana Dimkića, direktora Kombinata „Trepča”, a liturgiji su prisustvovali ministri Vlade Srbije Velimir Ilić, Marko Selaković i Bratislav Petković, savetnik predsednika Srbije Marko Đurić, direktor Kancelarije za KIM Aleksandar Vulin i ostali zvaničnici.

Iako je za kraj proslave bila planirana premijera predstave „Smrt Uroša petog”, Narodnog pozorišta iz Prištine, ona nije izvedena zbog smene direktora ovog teatra Nenada Todorovića, a umestonje glumci Nenad Jezdić, Nebojša Dugalić, Dejan Cicmilović, Jasmina Stiljković, Miško Rakočević i KUD „Kopaonik” izveli su muzičko-scenski prikaz „Banjsko zlato”.

Sve je donekle u paradoksu, i atmosfera i poruke sa proslave, a realnost – omiljena reč naših političara – nalazi se unutar samog hrama. U njemu svakodnevno, salukova i svodova otpadaju komadi maltera i opeke, pada prašina i oni delići fresaka koji supretekli vreme izlo. Ako prašina padne i na ove reči, poruke, obećanja, slike, emocije i namere, neke nove generacije će ponovo otkopavati zlatnu Milutinovu Banjsku.