Jagnjetina i kiseli kupus za komšiju rekordera

Zgradica u „Turskom paviljonu” skrivena od ulice, ušuškana i okružena drvećem, od pre nekoliko dana neplanirano je postala centar Starog sajmišta. Svi stanovnici naselja podno Brankovog mosta upućivali su znatiželjne novinarske ekipe i prolaznike na porodični dom Emira Bekrića, nacionalnog rekordera i osvajača bronze u disciplini 400 metara prepone na Svetskom prvenstvu u Moskvi. Ali, pridošlice koje su želele da čestitaju osvajanje medalje Emirovoj porodici zbunjeno su zastajkivale ispred baštice natkrivene rastinjem. U dvorištu tišina, ni traga od slavlja.

– Slavili smo cele noći. Bilo je ovde i komšija i prijatelja. Oko pola jedanaest sinoć primetio sam da nema naše Lole. Pitam goste „Je l’ je neko video?”, a oni vrte glavom, sležu ramenima! Tražili smo našu kucu do četiri ujutru – opisao je Atif Bekrić, Emirov otac, slavljeničku noć dok je zahvaljivao maloj komšinici Nini, koja je Lolu našla čak na Ušću.

Marko i Petar, susedi iz „Mađarskog paviljona” pripremaju doček (Foto R. Krstinić)

Skakala je od sreće i Emirova mama Mirjana, kada je posle povratka iz nabavke na vratima porodične kuće ugledala porodičnu ljubimicu.

– Ma ima tu neka crna mačka, koja napolju sedi na fotelji i nervira Lolu svakog dana. Verovatno je to učinila i sinoć – objašnjavala je Mirjana dok je radosno ljubila psića.

Svetsku medalju koju su proslavili u noći posle finala, kako su rekli, očekivali su, jer je od prvih atletskih dana pre 13 godina, Emir bio disciplinovan i uporan. Tome ga je naučila trener Mirjana Stojanović.

– Kad god bi rekao da ima neki problem, ona mu je uzvraćala „Ma, to je samo u tvojoj glavi!”. Njih dvoje prvo su trenirali na nekim krparama i stazi od pločica na zatvorenom bazenu „11. april”. Bio je u „Zvezdi”, pa je otišao u „Partizan”, gde vežba dve godine – pričaju Emirovi majka i otac u baštici ispred kuće.

Mirjana i Atif otkrili su da im se Emir poverio kako je na atletskoj stazi imao više izvora inspiracija.

– Veče pre trke napisala sam mu poruku „Mirno spavaj, ne brini ništa, ljubim”, na šta mi je odgovorio „Poslednjih sto metara idemo zajedno”. Kada je u finalu počeo sve brže i brže da trči pomislila sam „To je tih 100 metara!” – navela je Mirjana.

– Mene je zvao nekoliko sati posle trke, kada sam se našalio „Šta ti je ovo trebalo?”. On je uzvratio šalom „Toliko me je nervirao onaj Kulson u sedmoj stazi da sam morao to da uradim”– nadovezao se Atif Bekrić.

Susedi Marko Smiljković i Petar Rapajić preko puta u „Mađarskom paviljonu” još jednom su „premotavali film” posle trke. Podjednako su se radovali jer im je Emir kao član porodice.

– Svi ga obožavamo. Ima snage za sve. Kada je kod kuće uvek se družimo, sve stiže, medalje ga nisu promenile. I pored svih treninga i obaveza, kroz ove ulice se pet godina i više trkao automobilima sa društvom – opisivali su Marko i Petar sada najpoznatijeg komšiju.

Posle povratka Emira sa šampionata, Bekrići planiraju da udovolje svim njegovim željama. Ali, komšije imaju drugačiji plan.

– Mi mu pripremamo posebno slavlje, to je drugarski. Zna se kako ga godinama dočekujemo. Ugostićemo ga na porodičan način – spremićemo jagnjetinu i kiseli kupus, domaćinski da proslavimo – uz osmeh su najavili Marko i Petar.

-----------------------------------------------------------------------

Sestra u Americi pala sa stolice od sreće

Uoči polufinalnog nadmetanja Emirova godinu starija sestra Sena, koja živi u SAD, bila je na poslu, ali nije želela ni po koju cenu da da propusti trku.

– Našla je link kako bi sa posla pratila trku. Kada se završilo, nazvala je i rekla mi: „Kada sam videla da je prošao kroz cilj, pala sam sa stolice” – smejala se majka Mirjana.