Siromaštvo miriše na kuvani kupus

Pogleda uprtog u pod, s kanticom sledovanja od pola litre kuvane hrane i frtaljem hleba u ruci, užurbano napušta narodnu kuhinju u Beogradu i otkriva svoju životnu priču. „Stoički podnosimo bedu. Sve je pošlo nizbrdo kada sam izgubila posao. Tako se namestilo. Šta sad? Pa ne možemo umirati kada dele porcije taman da ne pocrkamo. A bila sam umetnik. Studirala umetnost„.”

Korisnici ne jedu u narodnoj kuhinji. Dođu po obrok i beže kući. Vole da na miru dele hranu sa svojima.

Usta im gladna, a priroda smerna. Čekaju u redu za sirotinjski kazan. Pozdravljaju se pristojno. U nekom su grču. Samo im oči lutaju, izgubljeno, gledaju kroz čoveka.

Dece je sve više u narodnim kuhinjama. Dolaze po obroke umesto bolesnih roditelja. Prstićima stiskaju kantice i čekaju. Znaju pravila. Samo se plaše nepoznatih ljudi. Nepoverljivi su i izmoreni.

Miris kuvanog kupusa okupio je sve generacije, ali i profesije. Ovde nema podela. Usamljeni starci, muškarci u punoj snazi bez posla, samohrane majke…

Deluje da žene nekako imaju najviše snage.

„Vuče me ova nejač”, pokazuje na decu Draginja, izbeglica iz Siska. Odgovara na moj pogled. Ostali ćute.

„Nema nama života. A ova deca...”, uzdahnula je.

Godinama u potrazi za poslom dobijaju, kažu, samo „zvaćemo te” obećanja. Jedino čega mogu da se uhvate su ove porcije kupusa, pasulja, ponekad voćke, hleba. Mnogima su sledovanja u kuhinji jedini dnevni obrok.

Lj. P.