Na Banovom brdu niče novo fudbalsko čudo

„Sjatila se svetina, izašlo je i staro i mlado”, što bi rekao naš slavni pisac Stevan Sremac, da vidi šta se to na Banovom brdu valja. A tamo čudo – pravo fudbalsko čudo. Za samo dva meseca renoviran je stadion star 44 godine i tako „umiven” i obasjan najpre suncem, a zatim i svetlošću reflektora prihvatio 4.000 ljudi. Kako je postavljeno 3.500 stolica ostali su stajali.

Ima još dosta da se uradi, ali se i pored toga vidi jedan veoma lep i uređen sportski objekat. Tereni su završeni, postavljeni su i semafor i veštačka rasveta, pa je Srbija dobila osmi stadion na kojima mogu da se igraju utakmice u večernjem terminu.

Odavno na Banovom brdu nije bilo toliko gledalaca na jednoj fudbalskoj utakmici. Ako zavirimo u bližu prošlost, uverićemo se da nikada nije bilo ovoliko sveta kao u istorijskom duelu između Čukaričkog i Slobode. Prvi meč pod veštačkim osvetljenjem, uz besplatan ulaz, napunio je tribine.

Podsećanja radi, pre tri sezone kada su popularni „brđani” ispali iz srpske elite, na 15 utakmica bilo je ukupno 6.550 gledalaca, ili u proseku 436 po susretu, od kojih skoro polovina – 3.000 protiv Crvene zvezde. Ni takmičarsku godinu ranije nije bilo mnogo bolje – 8.100 (prosek 540), kao ni one pre nje – 6.980 (465)… Na prvoligaškoj sceni „belo-crne” je posmatralo još manje publike, najpre samo 3.650 svedoka (214), a zatim i 5.700 (335).

Sada, kada su tribine osvežene, izgrađena nova tribina s ložama i stadion „upristojen” po evropskim standardima, samo je potvrđeno da narod voli fudbal. U veličanstvenom ambijentu kakav je bio preksinoć na premijernom meču na Banovom brdu nema sumnje da je i igra boljeg kvaliteta nego što je to kod nas uobičajeno.

Tačno je da je sporno da li je penal iz kojeg je kapiten domaćin Matić postigao pobedonosni pogodak opravdano dosuđen ili nije. Međutim, bez obzira na to publika je imala šta da vidi, jer su se igrači oba tima potrudili da joj prikažu borbenu, požrtvovanu i poletnu igru, za naše uslove sa bogatim fudbalskim sadržajem

A, pre samo godinu i po dana Čukarički je bio pred gašenjem. Od kako je pre 16 meseci postao prvi privatni klub u Srbiji počeo je da se podiže. Prvo je uspeo da se opstane u prvoligaškom karavanu, a potom i da se kao drugoplasirani vrati u najviši rang.

Sticajem okolnosti, s dve minimalne pobede protiv Rada i Slobode (po 1:0), Čukarički je jedini superligaš koji je osvojio svih šest bodova, pa se šepuri s prvog mesta. I to je za istoriju kluba, jer Čukaričani nikada nisu bilo tako visoko i nikada u prethodnih 12 sezona u domaćoj „eliti” nisu imali bolji start. Naravno da se niko u klubu ne zanosi razmišljanjem o borbi za titulu, ali im je veoma prijatno na vrhu.

Od igračkog kadra, koji je novi vlasnik zatekao u aprilu 2012. godine, ostala su samo četvorica: kapiten Igor Matić, golmani Borivoje Ristić i Nemanja Stevanović i Aleksandar Stojiljković. Uz njih tu je i trener Vladan Milojević. Stigli su neki novi klinci željni afirmacije.

Mnogo toga se promenilo na Banovom brdu. Počeli su da duvaju novi fudbalski vetrovi. Napravljen je ogroman korak i načinjen veliki pomak ka stvaranju stabilnog superligaša, a ko zna možda jednog dana i za nešto više.