Priznao poraz i otišao

Mirko Kovač (1938–2013), autor je više romana, zbirki pripovedaka, eseja, TV drama i filmskih scenarija, rođen je u Petrovićima, kod Bileće.Studirao je na Akademiji za pozorište, film i televiziju, odsek dramaturgije, u Be­og­radu. Prva knjiga proze „Gubilište”(1962), doživela je političku i ideološku osudu zbog, kako je rečeno, „crne slike sveta”, koja se nije uklapala u socijalističke norme ponašanja. Hajka na pisca je trajala godinu dana. Roman „Moja sestra Elida”, objavljen je 1965, a kratki roman „Životopis Malvine Trifković” izlazi 1971. godine. Ovaj roman je dramatizovan i kao drama igran u Ateljeu212 u Beogradu. Preveden je na engleski, francuski, italijanski, holandski, mađarski i švedski. U Švedskoj je doživio tri izdanja, a u Francuskoj je izašao i kao džepno izdanje u ediciji „Rivages poche”.

Mirko Kovač u Zagrebu objavljuje romane: „Ruganje s dušom”(1976) i „Vrata od utrobe”(1978), koji dobija Ninovu nagr­adu za­ r­oman g­od­ine (1978), nagradu Željezare „Sisak” (1979) i nagradu biblioteka Srbije za najčitaniju knjigu (1980). „Vrata od utrobe” su, po oceni kritike, Kovačev najbolji roman u pogledu složene postmodernističke narativne tehnike. U njemu se preklapaju autorova vizura Hercego­vine­ u rasponu od više decenija i spiritualne dileme verske i sekularne prirode. Slede romani: „Uvod u drugi život”(1983) i „Kristalne rešetke” (1995).

Zbirka novela „Rane Luke Meštrevića” (1971) dobija nag­ra­du „Mi­lo­van Gl­iši­ć”­, ali mu je ta nagrada oduzeta 1973, a knjiga povučena iz knjižara i biblioteka. Dopunjeno izdanje istoimene zbirke izlazi 1980. godine, a priča „Slike iz porodičnog albuma Meštrevića” dobija „Andrićevu nagradu”. Zbirka pripovedaka „Nebeski zaručnici” (1987) nagrađena je Bigzovom nagradom. Knjiga eseja „Evropska trulež” (1986), dobija nagradu „Dimitrije Tucović”. Dopunjeno izdanje, pod naslovom „Evropska trulež i drugi eseji”,izlazi u Zagrebu (1994). Knjiga publicističkih tekstova „Bodež u srcu”objavljena je u Beogradu (1995). U Hrvatskoj je objavljena i njegova prepiska sa srpskim piscem Filipom Davidom „Knjiga pisama1992–1995”.

Krajem osamdesetih godina, Mirko Kovač se našao na udaru Milošev­ić­evog režima, velikosrpskog nacionalizma i Šešeljevih jurišnika. Na jednoj promociji Saveza reformskih snaga pogođen je fotoaparatom u glavu. Potom je napustio Beograd i preselio se u Rovinj, u kojem je živeo od 1991. godine. Preselivši se u Hrvatsku, postao je stalni saradnik splitskog nedeljnika „Feral tribun”.

Sebe je smatrao crnogorskim, hrvatskim, srpskim i bosanskim piscem, suprotstavljajući se nacionalnoj histeriji i isključivosti koja je besnela regionom. Takav je bio i njegov književni jezik: naslanjao se na tradiciju i život svih jezičkih standarda na prostoru jednog, četvoroimenog jezika.

U Sarajevu su mu objavljena izabrana dela, u šest tomova („Svjetlost”, 1990), a nedavno i sabrana dela, u dvanaest tomova.. Autor je scenarija za filmove: „Mali vojnici”, „Lisice”, „Okupacija u 26 slika”, „Pad Italije”, „Tetoviranje”… Napisao je više TV i radio-drama. U Podgorici je objavljena njegova drama „Lažni car” (2005). Knjige su mu prevođene na njemački, francuski, italijanski, engleski, švedski, holandski, poljski, mađarski… Dobitnik je više uglednih međunarodnih nagrada, među kojima su nagrada „Tuholski”(Tucholsky Prize), švedskog PEN­-ce­ntra(1993) iHerderovanagrada (1995).

Kada je 2011. godine posetio Beograd, prvi put posle dve decenije, izjavio je u jednom intervjuu da je u Beogradu formirao liberalne poglede na svet i naučio da bude u otporu prema dogmaticima, prema svakom obliku totalitarizma. Taj instinkt da se odupre rulji ili bilo kakvim kolektivnim euforijama okrenuo se, kako je naveo, protiv onih koji su svojim uskogrudim nacionalizmom pobedili taj liberalni kosmopolitski Beograd. „Ja sam tada priznao poraz i otišao”,rekao je Kovač.

U jednom od intervjua Radiju Slobodna Evropa, Kovač je izjavio: „Mislim da smo mi još prilično daleko od toga da je prošlost prošla. Kako je budućnost, sama po sebi, metafizički pojam, mi se nemamo za što hvatati, nego za ono što je prošlo. Mi nećemo nikada doneti neki tačan sud o prošlosti – baš zato da bi je svako tumačio na svoj način i kako njemu odgovora. Nema ništa lakše nego potegnuti nacionalizam kao oruđe.Mi smo svi verovali u devedesetim da će zapravo demokratija staviti i nacionalizam na svoje mesto. Ja sam tu još naivan i verujem da je to moguće. Dvadesete godine iscrpljujemo samo u tome da možemo sve reći, da možemo reći sve ono što nismo u socijalizmu mogli. Pa se ta naša sloboda pomalo pretvara u neku vrstu uvrede, u neku vrstu velike laži. Naprosto ne verujem da smo se nešto pomaknuli, da se može reći da je ovo veliki odmak od tog razdoblja, od Miloševićevskih devedesetih.”

Z. R.