Ne budi naivan, veruj vođi!

„Pričaj to nekom drugom”, kaže kolega svom suparniku, „ja sam iz Srbije!” Bio je to intelektualni nokaut. Decenijama gajimo političku kulturu u kojoj nema veće sramote nego biti naivan. Nada i idealizam (od koga mladi posebno boluju) jedino se mogu pripisati lakovernom i neiskusnom slepcu. Prepoznavanje opšte truleži i beznađa znak je ne samo mudrosti, nego i svojevrsne solidarnosti s nacionalnim cinizmom.

Zato je dobra vest kad stručne studije kažu da Srbi ne veruju nikome. Ne veruju ni državi, ni strankama, ni bankama. Poverenje najmanje daju medijima, šalterskim saopštenjima i svojim sugrađanima na lokalu. Skeptični su prema Hagu, humanitarnim akcijama i vakcinama protiv gripa. Ponajmanje veruju istraživanjima javnog mnjenja, koja kažu da Srbi ne veruju istraživanjima javnog mnjenja. Čak i vera u vojsku i crkvu ispada skromnija kada poverenje u konkretne predstavnike uporedite s poverenjem u institucije. Kritičke svesti, naizgled, imamo na pretek.

Ali tu je kvaka. Decenijama podaci pokazuju širokorasprostranjenu i upornu sklonost autoritarnim vrednostima u javnom mnjenju. Srbija je na čelu istočnoevropskih zemalja po veri u „čvrstu ruku” kao „jedini i najbolji način” da stvari krenu nabolje; po veri u „energičnog i pravednog vođu”, koji se bespogovorno mora slušati; u to da veliki lider, čak i kad to tako ne izgleda, „radi ono što je ispravno”. Ovakva verovanja su umirujuća ali fantastično pogrešna. Sociolozi obrazovanja slažu se da je siguran način da poboljšate konkurentnost na tržištu rada da školski sistem i porodice ohrabruju kritičku misao. Srbi se takvim bajkama ne daju zavesti i šezdeset odsto ih mudro veruje da su „poslušnost i poštovanje autoritetanajvažnije vrline koje deca treba da nauče”. Konsenzus među politikolozima je da su sistemi zasnovani na ličnostima, a ne institucijama, skloniji korupciji, a da je korupcija glavni problem našeg društva. Ostalih57odsto drži da je „najvažnije naći energičnog, strogog i pravednog vođu koga će svi slušati.”

Ovakav sklop nije redak. Građanski ratovi, izolacija i državno nasilje imali su isti efekat u bivšim sovjetskim republikama, na Bliskom istoku i širom Afrike: javno mnjenje postaje ekstremno cinično prema svemu sem prema idealu velikog autoriteta. U njega veruju svi socioekonomski slojevi.

Evo primera iz drugog konteksta. Američki pokret „Čajanka” u svojim redovima ima dvotrećinsku većinu koja ne veruje u globalno zagrevanje (zaverenička izmišljotina „liberala”), ni da je planeta starija od 6.000 godina (dinosaurusi i ljudi su zajedno postojali), ni u Obaminu krštenicu (on je, sem socijaliste-fašiste, musliman). Skoro petina aktivnih članova pokreta iščekuje kolaps monetarnog poretka, pa ulažu sve u zlato. Desetina veruje da je reforma zdravstvenog sistema uvod u institucionalizovano ropstvo slično 19. veku, ovog puta protiv belaca. Ova „politika paranoje”, kako su je mnogi nazvali, ipak ima još jednu dimenziju. Ti su ljudi jednako intenzivnonaivni i kad su drugi fenomeni u pitanju. Tako veruju, između ostalog, da će neplanirane trudnoće završiti spontanim pobačajem, da mogu nekažnjeno da ne plaćaju porez, da izvori nafte neće presušiti još hiljadu godina, i da su „Čajankini” kongresmeni imuni na lobiste. Suvišno bi bilo pomenuti i onih 27 odsto koji su „apsolutno sigurni” da će se Isus u sledećih četrdeset godina vratiti.

Ovo ilustruje fenomen poznat istraživačima javnog mnjenja. Naime, takozvani „paranoidni stil” gledanja na politiku i društvo – koji karakterišu ekstremna sumnjičavost, preterivanje i negativno pojednostavljivanje – blisko je povezan sa svojom suprotnošću: sklonosti fantastičnim, naivnim i magijskim verovanjima. Skepsa koja se prenaglašava u jednom domenu potpuno otkaže u drugom. Kao paranoik koji je jednako uveren i da doktor želi da ga ubije i da će mu amajlija izlečiti rak, ekstremno sumnjičava javnost je često naivna. Apologete autoritarnih vrednosti njih pripisuju istorijskom iskustvu, po kome smo napredovali isključivo uz jakog, vrednog i plemenitog vođu. Mala doza cinizma tu ne bi škodila.

Danilo Mandić,

doktorand na Harvardu

----------------------------------------------------------

KARLOV UGAO

• Teorija zavere je srpski izum. Još od komšijske krave.

• Polako se otkriva zavera Evropske unije... Da nas primi u svoje redove.

• Cezarovu ideju o apsolutizmu zaverenici su dočekali na nož.

• Kad su pošli da ubiju kralja Aleksandra Obrenovića, zaverenici su oficirsku zakletvu ostavili kod kuće.

• Svaku teoriju zavere Staljin je rešavao praktično.

• Zavera činišvoliko je eliminisala kojekude.

• Ovih dana je na delu istoriografska zavera protiv zaverenika Gavrila Principa.

• Ispalo je da je Ledi Dajana igrala u jednoj varijanti serije „Bitange i princeza”.

• Svaki naš građanin je veliki teoretičar. Zavere.

Dragutin Minić