Madrid, deca subvencije

IZDAVAŠTVO
Godine 1944. pesnik Damaso Alonso objavio je knjigu Sinovi gneva u kojoj se nalazi stih koji predstavlja sažetak cele jedne epohe: Madrid je grad od više od milion leševa/ (prema poslednjim statistikama). Šezdeset godina kasnije leševi i dalje, kako izgleda, uživaju u dobrom zdravlju. Prema poslednjim statistikama ima nas četiri miliona lepih, bogatih i samozadovoljnih Evropljana. Nismo baš svi bogati, lepi i samozadovoljni, ali ako je Madrid, kao i svaki grad koji drži do sebe, ogledalo, samo bogati, lepi i samozadovoljni se u tom ogledalu vide.
Madrid se bori da ostane kulturna prestonica Španije, lukobran kojem su iz sva četiri španska geografska ćoška hrlili svi koji su želeli se domognu statusa pisca, pozorišnog autora, pevača, književnog kritičara, novinara koji se bavi kulturom, glumca, video-umetnika.

U evropskom kolu

Na vatri perifernih nacionalizama i odgovarajućih subvencija nekadašnji Dvor Čudesa više nema monopol na izdavanje titula biskupa, sveštenika ili crkvenjaka u kulturi. Barselona caruje kulturom na katalonskom, Bilbao i San Sebastijan prigrlili su kulturu na baskijskom, a u Santjagu de Kompostela grade neki kulturni grad dostojan faraona, mada ne znaju tačno koju će kulturu u njemu balzamovati. Ali Madrid je i dalje Madrid.

U Madridu se "kulturna politika" pretvorila u "rukovođenje kulturom", i cela mreža manje-više (više) subvencioniranih centara dele među sobom "kulturni program": La Kasa Ensendida sa kursevima i radionicama koji obuhvataju sve, od avangarde "stripa" ili kreativnosti video-igrice do "društvene angažovanosti hip-hopa", preko neizbežnih radionica pisanja, čitanja ili izdavaštva gde se onih istih pet stotina koji hoće da postanu pisci pretvaraju u svojih pet stotina čitalaca i pet stotina nezavisnih izdavača; ili Kuća Amerike, odakle španski neokolonijalizam posvećuje subvencionisanu pažnju novim argentinskim ili bolivijskim ili meksičkim sineastima i svake večeri predstavlja neku knjigu pred devet slušalaca (i još sedam prijatelja i rođaka, plus izdavač i njegov predstavnik za štampu) nekog novog latinoameričkog pisca. Tu je i Kružok lepih umetnosti sa svojim subvencijama, gde se nudi još od istoga i poneki karnevalski ples (ima ljudi koji su toliko naivni – pisao je Marijano Hose de Lara početkom 19. veka, a i dalje je u pravu – da veruju da Karneval traje samo nedelju dana). Tu je i Opera da bi vladajuće klase pokazale svoju muzičku osetljivost, pa čak i Festival plesa u iste svrhe, ali još ne postoji Međunarodni festival filma, zato što se još niko nije setio. Madrid drži korak s vremenom. Već smo ušli u evropsko kulturno kolo, uza sve ono što u kulturi treba konzumirati: izložbe, predstave, recitale, koncerte, kataloge ili dekonstrukcije, sve to konzumiramo sa oduševljenjem (subvencionisanim).

Osamdeset pet odsto književnosti koja se prevodi je anglosaksonska. Lista najprodavanijih knjiga mirno može zameniti mesto sa listom najprodavanijih knjiga u Njujorku, Londonu, Parizu ili Frankfurtu. Prodaja knjiga sve više se koncentriše oko četiri-pet naslova godišnje koji prikazuju čitalačku modu tog trenutka. Sada se, na primer, još održava visok talas Da Vinčijevog koda, i velike izdavačke kuće i dalje na tržište izbacuju romančuge pune misterije sa religioznom pozadinom. Madridski pisac živi i piše sa jednim ciljem: da živi od "tezge". Kada uspe da ima "tezge", piscu ili spisateljici se otvara ogroman profesionalni horizont: od okruglog stola o bilo kojoj temi do nedeljne kolumne u provincijskim novinama, preko kurseva na Hiljadu letnjih univerziteta, pet hiljada radionica pisanja ili turneja po institutima "Servantes" širom sveta. Živeti od "tezge" je neka vrsta "socijaldemokratskog boemstva" gde se književna i ekonomska hijerarhija pruža kao stepenište na kojem je svaki viši stepenik uži od prethodnog.

Stare napetosti između avangarde i akademije odneo je vetar tržišnog razloga. Osamdesetih godina, u jeku onoga što se zvalo Madridski pokret, neko je rekao, "Prethodnica je tržište". Danas je tržište i prethodnica i odstupnica i propaganda i rovovi. Već odavno živimo u čardaku ni na nebu ni na zemlji. Mislili smo, siroti idealisti, da je kapitalizam samo eksploatacija radnika.

Ka najvišim stepenicama

Nismo znali da je kapitalizam eksploatacija samoga sebe. Tek sada to shvatamo, a tek ćemo, boga mi, i da shvatimo. Akademija je ustaljeno tržište, ono na kojem je svaka cena kontrolisana i gde je roba predvidljive vrste. Avangarda je bila želja da se uvede sopstveno tržište, sopstvena publika i odgovarajuća cena. Ali, razlika više nema, pošto je sada želja opšta: svi želimo da nas troše. Madrid je ogroman izlog pun sijalica i svi se kreću iza stakla pokušavajući da se nađu u prvom redu ili na najvišim stepenicima.

Ovde više niko ne želi da piše, ljudi samo hoće da budu pisci, ili slikari, ili vajari. Da stignu do cilja, ali da ne istrče stazu. To bi bila današnja avangarda: biti neko, a da ne uradiš ništa. Akademija, nešto slično: uraditi nešto kako ne bi morao da radiš ništa. Nije ni čudo što je moda pisanja romana o piscima koji ne pišu stvorila celu školu. U pravu je Mersedes Sebrijan: Ovde se ni za šta ne postavljaju temelji, u najboljem slučaju/ stara sijalica se zameni novom/ koja ne svetli. Svetla u izlozima: lutke, moda i lista najprodavanijih knjiga. Madrid je grad od više od četiri miliona potrošača. Neki čak troše i knjige i svi smo presrećni što smo se upoznali. Tu uključujem i sebe, jer ko je bez greha, neka se prvi baci kamenom. Onim kamenom koji će razbiti staklo na izlogu. Onim kamenom na kojem bi možda mogla ponovo da se sagradi kultura.