Suza na obrazu vremena

Od našeg specijalnog izveštača

Agra, Indija – Iako se u vlažnoj podnevnoj vrelini čini kao da lebdi iznad tla, Tadž Mahal već duže od 380 godina čvrsto odoleva izazovima vremena, kiša, peska i ljudi, ne obazire se na versku mržnju koja ga povremeno opkoli i nastavlja gordo da traje kao najslavniji svetski spomenik bezuslovne ljubavi koja je ugrađena u njegove temelje.

Tadž je zaista mnogo više od grobnice, džamije, vrtova, kapija i fontana izgrađenih u mešavini elemenata persijskog, islamskog i indijskog stila. Zadivljujuća harmonija i simetrija, koja korene nalazi u drevnoj vedskoj nauci o gradnji i stanovanju „vastu” – indijskoj varijanti kineskog „feng šuija” – i u čarima persijske arhitekture.

Njegova plemenita silueta, koja se ogleda u izduženom pravougaonom bazenu, postala je zaštitni znak Indije. Tadž je san, elegija u belom mermeru.

„Tadž nije arhitektonsko delo kao što je slučaj sa drugim građevinama, već strast ljubavi jednog vladara iskovana u živom kamenu”, pisao je britanski pesnik ser Edvin Arnold, dok je njegov sunarodnik po peru Radjard Kipling zabeležio: „Tadž je ovaploćenje svega čistog, svetog i tužnog.”

Priča o jednoj od najpoznatijih i najromantičnijih građevina sveta počinje princom Huremom, pripadnikom islamske dinastije Mogula, koja vladala Indijom od 1526. do 1858, okrutnih ali pravednih vladara, neustrašivih ratnika i ljubitelja slikarstva i arhitekture.

Legenda kaže da je princ jednom šetao Delhijem i primetio 14-godišnju devojku koja prodaje svilu. Istoričari ukazuju na to da je ona bila ćerka persijskog visokodostojnika. Kako god, bio je očaran njenom lepotom. Zaljubio se i posle pet godina oženio. Njeno pravo ime, Ardžumand Banu Begum zamenio je sa Mumtaz Mahal – Ukras, Dragulj Palate.

Hurem 1627. postaje Veliki mogul, šah Džihan, a njegova imperija obuhvata gotovo čitavu današnju Indiju. Okružen nezamislivom raskoši, sedeo je na Paunovom tronu ukrašenom rubinima, safirima, biserima i dijamantima, među kojima je bio i slavni Koh-i-nur od 105 karata, koji je kasnije završio u riznici britanske krune.

Mumtaz posle 18 zajedničkih godina umire na porođaju. Kažu da je na samrti od šaha zatražila da joj ispuni četiri želje: da joj sagradi spomenik dostojan njihove velike ljubavi, da se nikada više ne ženi, da čuva njihovo 14 dece i da joj svake godine posećuje grob.

Šah od neutešne tuge prvih devet dana nije izlazio iz sobe, nije jeo niti pio. Kada je napustio svoje odaje, njegova crna kosa bila je potpuno bela.

Prvu želju svoje voljene ispunjavao je 22 godine. Podigao je monumentalni hram ljubavi od belog mermera, ukrašen desetinama vrsta dragog i poludragog kamenja, cvetnom dekoracijom nežnih boja, a uz pominjanje svih 99 Alahovih atributa i citatima iz Kurana ispisanih islamskom kaligrafijom. Na ulazu je uklesano: „Dušo, odmaraj u umetnosti. Vrati se Alahu u miru i neka On bude s tobom.”

Kada je šahu Džahanu sin preuzeo presto 1658, stavljen je u pritvor. Živeo je još osam godina. Jedino mu je bilo omogućeno da kroz prozor Jasminove kule, preko reke Jamne, posmatra počivalište svoje voljene žene, gde će i on kasnije biti sahranjen.

„Tadž Mahal je suza na obrazu vremena”, govorio je slavni indijski pesnik Rabindranat Tagore.

Veličanstvena mirnoća ovog hrama ljubavi, koji fascinantno menja boju pod suncem, kišom, oblacima ili mesecom, očarava još više posle pređenog puta od oko 200 kilometara koji od Delhija vodi do Agre.

Navikao sam na saobraćajne haose od Kaira i Teherana do Hongkonga, ali ovdašnji je, posle autoputa, poslednjih 12 kilometara opasno jedinstven. Tutnje kamioni i autobusi iskićeni kao božićne jelke. Preplašeni automobili i motocikli sklanjaju im se s puta. Uzalud vozači ne skidaju prste sa sirene.

Na nečemu što bi trebalo da bude zaustavna traka, odvija se pravi život. Lagano plovi kamila do neprepoznatljivosti natovarena balama pamuka. Promiču žene sa tovarom stvari na glavi. Uzgred doje dete. Klimaju se starci belih brada.

Mora da su neki mistici. Duž puta, ispred prljavih radnjica, sede muškarci spremni da, ako zatreba, odmah poprave gumu, nameste polomljene kosti, čak da očiste uši.

U predvečerje niko ne pali svetla. Valjda misle da troše akumulator. I brisači se uključuju tek ako monsun počne da sliva stotine litara po kvadratnom metru.

Naravno da posle toga pogled na velelepni mauzolej postavljen usred negovane trave, cveća i fontana deluje sedativno, iako mi je raspršena legenda da na Tadž svake godine tokom monsunske sezone padne samo jedna kap kiše.

Ne, kiša je ovih dana obilno zalila kubeta i četiri minareta Tadža, obradovala cvetnjake i negovanu travu, ali po okolini ostavila bare ustajale vode, carstva malaričnih komaraca, a prašinu pretvorila u blato.

Reka Jamna, u čiju su vodu uronjeni Tadžovi temelji od tikovine i koja je od ključnog značaja za njegov opstanak, sada je ugrožena i presušuje zbog zagađenja, industrije i seče šuma. Oko šest miliona posetilaca godišnje takođe preti.

Otkako je još 1996. ustanovljeno da beli mauzolej menja boju i žuto, preduzimaju se mere zaštite. Jedna lokalna termoelektrana je sa uglja prešla na gas. Danas je vozilima zabranjen saobraćaj u krugu od nekoliko kilometara. U čitavom parku zabranjeno je pušenje, a unutar mauzoleja, gde su mermerni grobovi u intarziji, nema fotografisanja.

Agra, smeštena u prašnjavoj ravnici, mogla bi da postane prvi solarni grad u Indiji. Oko 100 miliona dolara vredan projekat čiste energije trebalo bi da spasava palatu sa Uneskove liste.

Ali, koliko god da je Tadž spomenik ljubavi, toliko je i veliko islamsko svetilište koje je nedavno za praznik Eid el fitr, ramazanski bajram, ovde okupio 25.000 muslimana.

U zemlji u kojoj sektaški konflikti većinskih hindusa i 180 miliona sledbenika islama znaju da budu krvavi, ni Tadž nije pošteđen. Povremeno eksplodiraju bombe kao zlo podsećanje da u nemirnim vremenima i spomenik ljubavi može da bude i memorijal mržnje.

Carstva su propadala, vladari poumirali, vekovi su prolazili, a Tadž Mahal kao jedno od novih sedam svetskih čuda stoji i dalje u najsiromašnijoj i najmnogoljudnijoj indijskoj državi Utar Pradeš kao svojevrsni simbol tragične ljudske želje za savršenstvom u nesavršenom svetu.