Brakovi ,,nove klase"

Biografija, a posebno partijski deo biografije Jovanke Budisavljević bio je besprekoran. Predbračna veza Tito-Jovanka trajala je oko šest godina. Nije isključeno, zapaža Đilas, da je Jovanka ovo vreme veze sa partijskim i ratnim božanstvom doživljavala i kao ljubav, ali i kao partijsku obavezu. (Titu se nije smelo reći „ne”.)

Važno je i potrebno napomenuti da je Josip Broz imao naklonosti i prema velikoj operskoj pevačici Metropolitena, ženi impozantne stature i doteranosti, blistave lepote, svetski slavnoj Zinki Kunc. Ali kod Kuncove, izbliza iznosi Đilas, nije se primećivala naklonost prema Titu, bar ne značajnije nego što jedna svetska dama ispoljava prema udvaraču od velikog imena. Sem toga bila je već udata za jugoslovenskog generala Ilića, revolucionara fine, nekonformističke inteligencije”. Mada – Đilas ovde ozbiljno greši – da je Broz želeo da preotme Zinku Kunc i privede je sebi, to mu sigurno ne bi bio problem. Jednom je to već uradio sa Davorijankom Paunović početkom Drugog svetskog rata. Preotimanje u ideološkim društvima, žena naročito, vrhunski je institut dokazivanja lične vlasti i nadmoći nad istomišljenicima i potencijalnim konkurentima. Sličnog ponašanja komunistima su i neke organizacije sa Sicilije.

Tajna veza Broz-Jovanka trajala bi, iznosi Đilas, ko zna koliko da nije došla nepredviđena okolnost. Naime, krajem marta 1951. godine Tito je dobio veoma opasan napad žuči, a u pitanju je bila i jetra. Panika je zavladala u vrhu partije, vojske, milicije... Iz Ljubljane je doleteo hirurg Lavrič. „U Titovoj spavaćoj sobi upali smo Ranković i ja. Tu negde je bio i Kardelj... na stepenicama me srela Jovanka... ugušujući grcanje, zavapila je ’Šta će biti druže Đido.’ To je bilo prvi put da se Jovanka obratila nekom članu Politbiroa.”

Jovankino staranje o Titu, a naročito posle njegove operacije 19. aprila 1951, koje je bilo na Bledu, bilo je upadljivo brižno i osobeno, a sva je prilika, učinilo je (predbračnu) vezu neskrivenom i prirodnom. Sve je okončano brakom početkom 1952. godine. Jovanka kao Brozova supruga prvi put se pojavila javno povodom posete britanskog ministra Entoni Idna Jugoslaviji.

Posle rata, pored Broza, i sam Đilas se drugi put oženio. Revolucionarne, ideološke ljubavi zamenili su „mirnodopskim”. Odstupanjem od lenjinističkih dogmi, navodi Đilas, emotivne strane njihovih ličnosti postale su izražajnije. Ovu imploziju brakova „nove klase” posle rata teže je zapaziti „iznutra”, ali je lakše videti „spolja”. Naime, na prijemu kod Tita povodom posete britanskog ministra Idna, žena francuskog ambasadora Bodea, komentarišući „poplavu” brakova „nove klase” posle rata, Đilasu je oštroumno dobacila kako su zaređali medeni meseci. Možda je ova opaska svetske dame fantastičnog šarma i rafiniranog intelekta, kako kaže Đilas, bila potka za kasniju veliku, važnu, revolucionarnu Đilasovu dokumentarno-feljtonističku pripovetku „Anatomija jednog morala”. Ova pripovetka je kao bomba odjeknula u vrhu Titove vlasti 31. decembra 1953. godine i prstom uprla u opšti, a posebno bračni (ne)moral „nove klase”, naročito „novih supruga”. Ovom pripovetkom politička smrt Milovana Đilasa je naglo izbila na jugo-horizontu. Koji dan kasnije, posle pripovetke o (ne)moralu vrha komunista i posebno opasnih njihovih „novih supruga”, Milovan Đilas je „pao” na Trećem vanrednom plenumu CK SKJ 17. januara 1954. Političkim i naročito kasnijim pokušajem ućutkivanja i „duhovnog ubistva” Milovana Đilasa od strane Tita i vlasti, rođen je buntovni, „novi” Đilas – disident. (Kako pesnik kaže – udar nađe iskru u kamenu.)

Vratimo se Jovanki Broz. Rekli smo da je, gotovo kao na feudalnim dvorovima, do danas veoma malo poznata široj jugoslovenskoj javnosti, osim sa onovremenih televizija ili iz novina, parada i proslava, kada se pojavljivala pored Tita u ekskluzivnim bundama i s teretom upadljivog nakita. (Primećeno je da je Tito uvek išao korak ispred supruge.)

Tokom 52/53. godine Jovanka i Đilasova druga supruga Štefica povremeno su se družile i zbližile, pa je i otud Đilas sakupio zapažanja o gošći: „... s njom su oko Tita zavladali urednost i savesnost.”

Titovi sinovi iz ranijih brakova Jovanku nisu ni voleli niti za njom marili. Mada oni, otkriva Đilas, ni sa Titom nisu bili u dobrim odnosima: „stariji Žarko je divljao po svome, a dečak Miša je bio uvređen.” Jovanka je, negde se poverila, želela da ima decu, ali Tito to nije želeo. Smatrao je da nema sreće s decom i da su ona opterećenje.

Poznavajući Jovanku, Đilas je uveravao, gde je god mogao, u lažne kasnije optužbe kako je Jovanka iza Tita i drugih šurovala sa „srpskim” oficirima, postavljala i smenjivala najviše funkcionere, o njenom sovjetofilstvu, mešanju u politiku, o buđenju njene ličke i srpske krvi posle Titove smrti itd. Sve su to, navodi Đilas, besmislice moderne partijskre kamarile i vesele čaršije.

Đilas zaključuje o Jovanki Budisavljević-Broz da se kasno u njoj probudila svest o životnoj promašenosti, ličnoj (po)žrtvovanosti, izneverena ideološka vera, obesmišljeno žrtvovanje njene mladosti i života. Skupno i jedinačno sve je stvorilo u njoj smrvljenu i ugušenu ličnost. Mimo svoje volje, Jovanka je zapala među odbačene i unesrećene. Tako je i provela život posle Tita, čak i u nemaštini.

Danas bi svi trebalo da znamo da iza lika i dela Jovanke Broz i svega što je prošla u životu, ne služi na čast, prvenstveno beogradskim vlastima, ponižavajući odnos prema važnoj ženi koja je postala tužni spomenik jedne ideologije, jednog doba i jedne ličnosti.

*Publicista, autor knjige „Đilas i Članci”