Riznica na svom mestu

Priboj – Posle više od tri veka retke relikvije su ponovo zasijale u manastiru posvećenom Svetom Nikoli u Pribojskoj Banji. Na svečanosti koja je nedavno posvećena ovom događaju istoričar umetnosti Mirjana Šakota nije mogla da zadrži suze.

– To su suze radosnice – rekla je Mirjana – jer je moja davna želja da se riznica vrati manastiru.

Bio je to u eparhiji mileševskoj i diljem pravoslavlja jedinstven događaj. Jer, kako su nam objašnjavali poznavaoci, nikada se nije dogodilo ne samo u ovoj eparhiji već ni u celom pravoslavnom svetu da  zakopanu riznicu pronađu arheolozi. One su u burnim vremenima, ratovima i seobama zakopavane, ali uvek je ostajao neko ko je znao na kom mestu su skrivene. Riznica u Pribojskoj Banji ostala je pod zemljom oko 280 godina.

Još 1974. godine tokom arheoloških iskopavanja koje je sproveo Republički zavod za zaštitu spomenika kulture pod rukovodstvom istoričara umetnosti Mirjane Šakote pred starim ikonostasom paraklisa Uspenja presvete Bogorodice otkriven je kovčeg sa dragocenostima manastira Svetog Nikole, pohranjen još u stradalnim vremenima Velike seobe.

Posetioci su imali prilike da vide četrdeset bogoslužbenih sasuda iz 16. i 17. stoleća: okov ručno izrađen u banatskoj radionici u poslednjoj deceniji 17. veka, naprsne krstove, panagiju jerusalimsku iz 17. veka, kandila, dar braće Save i Draška Božića, takođe iz 17. veka, putir, rad jeromonaha Prohora izrađen 1622/23. godine, a dar mitropolita Dionisija Pećkoj patrijaršiji, srebrne kašike iz 16. veka, mađarske i venecijanske radionice... Tu je i divni krst iz 1693. godine, dar episkopa temišvarskog Josifa koji je poklonio manastiru 1693. godine.

Riznica je bila izuzetno lepo spakovana, svi su predmeti bili rašrafljeni. Grublji delovi dole, a finiji naslagani gore. Cela riznica je, objašnjava Marija Šakota, jako zanimljiva. Predstavlja presek s kraja 17. veka, sve ostale su dopunjavane kasnijim vekovima. Predmeti su iz Transilvanije, Venecije, Nemačke, Mađarske, Rusije...

Iako je pronađena još sredinom sedamdesetih godina, riznica je tek sada vraćena manastiru kojem je od davnina pripadala.

Bilo je potrebno pre svega mnogo truda da se tim predmetima vrati prvobitni sjaj, zatim je mnogo vremena utrošeno na njihovo proučavanje.

Morala sam mnogo da radim, da kopam po literaturi i tražim analogije da bih odredila njihovo poreklo. Posle toga su predmeti kratko bili izloženi u Priboju, a zatim vraćeni Patrijaršiji.

– Služba za kulturno nasleđe Republike Srbije duguje neizmernu zahvalnost episkopu mileševskom gospodinu Filaretu za neizmerni trud u obnavljanju svetinja i vraćanju blaga manastirske riznice. Time se obnavlja i dopunjava celokupno srpsko kulturno nasleđe – rekla je Gordana Marković, direktor Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture.

Manastir Banja je zadužbina Nemanjića za koji se ne zna tačno vreme nastanka, ali se zna da je nastao pre 12. veka. Jedan je od najstarijih i najvažnijih srpskih manastira, ne samo u ovom delu Srbije nego uopšte. Smatra se da ga je podigao Uroš Prvi na mestu pored nekadašnje crkvice Svetog Ilije i dao mu ime Manastir Svetog Nikole. Verovao je u ovog sveca i smatrao da mu je zahvaljujući njemu i toploj banjskoj vodi vraćeno zdravlje. Manastir je bio rušen i spaljivan do temelja u nekoliko navrata, ali je, ipak, zadržao svoj prvobitni izgled.

Poslovni ljudi i predstavnici opštine Priboj ističu da su prednosti ovog kraja turizam i kulturno nasleđe. Pribojska Banja se nalazi u dolini reke Lim, pet kilometara od Priboja, na 530 metara nadmorske visine i ubraja se u klimatska lečilišta.

Iako prošlost ovog kraja nije dovoljno istražena, zna se da je tu nekada bio jak privredni i kulturni život. A ponovo izložene relikvije vraćaju nas u srednji vek, pa i u dalju prošlost. Hroničari kažu da je još za vreme Rimljana, a naročito u vreme Nemanjića, kopana i topljena bakrena ruda. Rudarski čekić, pronađen baš ovde, i još neki znaci govore da je tu postojao jedan od svega nekoliko rudnika samorodnog bakra, otkrivenih do danas u Srbiji.