Moramo da se vratimo

Pod drvetom u bašti Vojislava Jovića stoji okrugli sto. "Napravio sam ga kad je dolazio Čeku, da ne sedimo za četvrtastim", šeretski se smeje jedan od poslednjih Srba iz sela Svinjara, tri kilometra južno od Kosovske Mitrovice. Od 600 srpskih seljana, posle 17. marta 2004, u Svinjaru su ostali samo Vojislav, nekadašnji rudar iz Starog trga, i njegova žena Darinka. "Sad mi je lakše. Nekad sam imao platu od hiljadu maraka, pa sam morao da mislim šta ću s tolikim parama. Sad se skupi 80 evra. Dovoljno za konopac", ne prestaje da se smeje Vojislav, zvani Isko. Crnim humorom tera crne misli. Kaže da nema problema sa komšijama Albancima, a Srbe viđa na nekoliko sati svakog dana, kad se proterani vrate da vide svoja imanja. Dođu vozom u 11, odu u 3. "Traže kupce za kuće, pa ih ne nađu", misli Isko.

"Lako je Joviću, ali to kako on živi nije realno", objašnjava njegov bivši komšija Dragomir Simić. "Ja sam probao da se vratim i živeo sam godinu dana u svojoj kući, od maja 2005. do maja prošle godine. Svake noći su me napadali. Normalno da neće Joviće da napadaju kad je ostalo samo njih dvoje. A bilo nas je 600. Bolje mi je ovde u jednoj sobi nego tamo u pet soba koje sam imao", kaže Simić.

To "bolje" su dve nedovršene zgrade u centru Zvečana u kojima živi 27 porodica proteranih iz Svinjara, sa desetak dece koja se igraju oko bare između zgrada. Jak miris amonijaka širi se iz te bare i potočića kojim otpadna voda klizi niz padinu ka prvom kanalizacionom otvoru. Zgrade je počeo da gradi Koordinacioni centar u vreme Nebojše Čovića, kako kažu sadašnji stanari, za mlade bračne parove. Posle martovskog pogroma, u stanove sa golim zidovima ušli su proterani, pa od završetka gradnje, dok su tu prinudni stanari, nema ništa. U međuvremenu, žrtve pogromaša su morale same da uvode struju i da se snalaze bez vode i kanalizacije u uslovima prema kojima i život u beogradskim favelama izgleda kao boravak u pristojnom hotelu.

"Ovde nema etničkih zločina, svi su prosto ekonomski", pokušava da novinare ubedi Lari Miler iz policije američke države Mičigen, trenutno u službi Ujedinjenih nacija, zadužen za nadzor nad Kosovskom policijskom službom u mitrovičkoj oblasti. "Kuće su prazne, pa je normalno da se desi da neko obije vrata i ukrade nešto. To bi vam se desilo i u Beogradu da ostavite svoj stan prazan nekoliko meseci", govori Miler u kontejneru u Svinjaru koji služi kao stanica KPS-a.

Raseljeni ne veruju policijskim argumentima. "Ništa meni ne treba, samo da mi garantuju život", kaže Dragomir Simić, sumnjajući u sva obećanja kosovskih privremenih institucija i međunarodnih zvaničnika.

General-major Rahman Rama zamenik je komandanta Kosovskog zaštitnog korpusa (KZK), oružane formacije koju je Zapad napravio da bi primirio bivše pripadnike OVK. Rama je bio jedan od vođa te terorističke organizacije, a sada su ljudi pod njegovom komandom zaduženi, između ostalog, za obnavljanje srpskih kuća u Svinjaru koje su zapaljene i opljačkane pre tri godine. Pitamo ga zašto KZK nije tada intervenisao da spase ugrožene i da li bi mogao da spreči eventualne nove nemire.

"Mi nemamo ovlašćenja da održavamo bezbednost, to je u nadležnosti Kfora, Kosovske policijske službe i policije UN", odgovara Rama, objašnjavajući da je KZK podeljen u šest zona i da u svakoj od njih ima oko 300 pripadnika.

"Kolike su vam plate?", pitamo. "Kod nas su plate tajna, a ne verujem ni da biste vi meni rekli kolika vam je plata da vas pitam. Ali, mogu da kažem da su one u proseku primanja na Kosovu", tvrdi general. Znači, oko 250 evra.

"Komandant je sirotinja", "provocira", koleginica iz "Blica".

"Kao i svi građani Kosova, ali biće bolje u budućnosti", zaključuje Rama, prepuštajući svojim podređenima da pokažu kako su obnovili srpske kuće.

Raseljeni iz Svinjara žale se na "majstore" iz KZK-a i pričaju kako je jednom koji je probao da se vrati noga propala kroz tavanski pod. Jedva je čovek izvukao. Milorad Radivojević kaže da je pre dva meseca vodio jednu englesku televizijsku ekipu da pogleda obnovljene kuće. "Kad sam im pokazao pet-šest zgrada, rekli su mi: ’Ovo je Potemkinovo selo’".

Drugog engleskog novinara koji je bio u Svinjaru pominje i jedan od vodećih kosovskih novinara. "Napisao čovek da je u selu video Srbina koji ima dva zuba u glavi, rastavljena, i da su ti zubi u stvari Srbi i Albanci." "Ali su u istim ustima", pokušavam da nastavim metaforu zasnovanu na Iskovim zubima. Nema odgovora.

Pitam onda da li bi Albanci prihvatili odlaganje rešenja statusa koje predlažu Rusi. "Ako nam Buš ili Berns kažu da treba da sačekamo još godinu dana, narod će to prihvatiti i strpeti se", kaže kolega iz Prištine, odbijajući zatim mogućnost da zarad ulaska u Evropsku uniju Albanci odustanu od nezavisnosti. "Mi je čekamo 15 godina i nećemo menjati državu za EU", tvrdi on.

Na sastanku sa predstavnicima albanskih stranaka vesela atmosfera. Priča se o Beogradu, zajedničkim uspomenama... A onda o onom bitnom. "Ahtisarijevim planom Srbi dobijaju najveći stepen decentralizacije i prenosa ovlašćenja", govori jedan savetnik Agima Čekua kao da ponavlja dobro naučenu recitaciju. "Pa, i Srbija Albancima nudi to isto", odgovaram. Savetnik ćuti i odmahuje glavom, ali se u razgovor opaskom: "Dobra logika" uključuje predstavnik Demokratskog saveza Kosova, stranke koju je osnovao pokojni Ibrahim Rugova.

U sobi su i Amerikanci, diplomatski predstavnici Sjedinjenih Američkih Država u Prištini. Jednog od njih zanima šta me je iznenadilo tokom posete Kosovu. Kažem da nisam očekivao da ću videti toliko velikih kuća i toliko benzinskih pumpi.

"Odakle novac za to", pitam.

"Od ljudi koji rade u inostranstvu, mada smo sigurni da je dobar deo u stvari pranje novca."

"Ima li Kosovo ikakvu ekonomsku perspektivu?"

"Teško... Mislim da će glavni izvozni proizvod Kosova još dugo biti radna snaga. Ali, tako je i Irska uspela da se razvije, pa može i Kosovo."

"Kako, kad Evropa zatvara granice i ne želi da pušta novi talas masovne imigracije?"

"Albanci će otići na Zapad ovako ili onako, legalno ili ilegalno, jer većina ima rođake tamo i snaći će se nekako. Gde ima posla, biće i radne snage."

"A šta je sa lignitom? Čuo sam za albanske procene da bi Kosovo moglo da zarađuje i do 150 miliona evra godišnje od izvoza struje."

"To je tačno i moglo bi da se dogodi."

"Da li bi taj novac bio dovoljan za Kosovo?"

"Dovoljan? Za šta? Za funkcionisanje države? Ne verujem."

Nešto od onoga što je uništeno u martovskom nasilju polako se obnavlja, kao Crkva svetog Nikole u Prištini u čiju su rekonstrukciju UN i privremene vlasti uložile više od 420.000 evra. Okolina crkve ipak svedoči da je gradnja u privatnoj inicijativi mnogo brža i efikasnija, pa se u blizini hrama grade visoke stambene zgrade na mestima na kojima su donedavno bile prizemne kuće.

Iz korova u bašti jedne od napuštenih srpskih kuća oko crkve probijaju se crvene ruže. U kontejneru u Gračanici Blaguna Trajković s ponosom pokazuje slike snimljene na dan kada je ponovo otvorena crkva spaljena 17. marta. Trajkovići su stara građanska porodica iz Prištine, čiji su pripadnici generacijama bili crkvenjaci u Crkvi svetog Nikole. I Blaguna je svakodnevno brinula o njoj pre nego što je u martu 2004. sa suprugom Ilijom morala da izbegne iz Prištine. Od tada živi u kontejneru. I nada se. "Vratićemo se mi, moramo da se vratimo", hrabri sama sebe.