Glumački kvartet sa Terazija

Duže vreme često sanjam čudan san. Kao, ja na nekom parobrodu na Misisipiju igram poker i izgledam opasan, vrlo opasan. Uzimam četiri karte i lagano ih otvaram, krajičkom oka očekujući najjaču kombinaciju, a ono u rukama mi se nađu četiri asa. Čudno je to, međutim, što su na njima bili portreti četvoro naših glumaca: Milenka Pavlova, Tanje Bošković, Danice Maksimović i Radeta Marjanovića. I kako karte izmešam i razvrstam po stolu, prvu koju bih okrenuo bila je ona sa likom Radeta Marjanovića. Tako se više puta događalo. Rade, i opet Rade.

Gotovo i da zaboravih na taj san, kad pre neki dan, dok sam sa društvom u kafani dizao čašicu u zdravlje svog unuka prvenca, ne ugledah glumca sa keca karea Radeta Marjanovića. Sedeo je u dnu sale sa još dva drugara. A tu li si ′tico, pomislih. Sad ćemo nas dvojica da raspravimo neke stvari. Htedoh da najpre zanjištim, zaržem, pa da onda kasom stignem do njegovog stola, da bih ga na taj način podsetio na njegovu vrhunsku kreaciju u mjuziklu "Priča o konju". Ali, u toj nameri kao da me zaustaviše reči tek rođenog unučeta: "Deda, tek mi je nedelju dana, a ti već podetinjio". Ipak, pozdravih se sa glumcem i zakazah susret za neki od narednih dana.

I u petak, u klubu Pozorišta na Terazijama, otkrih kopču za onaj moj san. Saznadoh od Radeta Marjanovića da je već godinama u pripremi mjuzikl "Ponovo zajedno", po tekstu Radivoja Laleta Bojičića, koji je specijalno napisan za glumce sa ona četiri asa. Bilo bi to originalno i zaslužno priznanje toj očaravajućoj četvorki, tom kvartetu ubitačnom za tugu i depresiju, a lekovitom za svačiju dušu, ljudima koji su sa ostalim kolegama utabali stazu da Pozorište na Terazijama danas postane ono što je nekada bio Atelje 212 – teatar sa predstavama mesecima unapred prodatim.

– Do toga nije bilo lako i jednostavno doći. Uloženo je mnogo truda i rada. Kada smo negde 1978. godine počinjali sa "Splitskim akvarelom" u režiji Miljenka Štambuka, sve je to nekako bilo još u povoju. Kao da je glamur, ta esencija svakog mjuzikla, za neko vreme uplašio gledaoce. Sve dok nije krenulo, a onda nas niko nije mogao zaustaviti. Ređale su se predstave "Ljubavno pismo", "Soliter", "Andra i Ljubica", "Priča o konju", "Neki to vole vruće", "Kabare"... – seća se Marjanović entuzijazma s kojim su radili svaki komad.

Nije ih moglo zaustaviti ni pozorište koje se urušavalo, svakim danom raspadalo, dok se konačno sve nije stropoštalo. Našli su utočište u Domu kulture "Vuk Karadžić" i nastavili da igraju, pevaju, da donose radost narodu. Pozorište na Terazijama ostalo je da čami, da ga razjeda vlaga, jer se jedan ekser ukucavao za jedan dan. Sve do pre sedam godina. Počela je udarnička rekonstrukcija. Onda je 2004. godine zablistalo u punom sjaju.

He, he, lako je sada Radetu Marjanoviću i njegovoj klapi, imaju čime da se ponose. Udarili su temelje mjuziklu u Beogradu i otišli u istoriju pozorišta. I više niko otuda neće moći da ih izgura. A ono "he, he" izronilo je zbog nekadašnjeg bas gitariste i pevača VIS "Zaljubljeni" u Kragujevcu.

– U mojoj kući se stalno pevalo i igralo. Tata mi je bio odličan muzičar. Zato nije ni čudno što je prevagnula ta strana, ljubav za mjuzikl – kaže Rade. Već na trećoj godini studija glume na Fakultetu dramskih umetnosti bio je angažovan u Ateljeu 212. Posle je igrao i na sceni Narodnog pozorišta. Tri godine pre nego što će postati stalni član teatra na Terazijama, glumio je u predstavama Beogradskog dramskog pozorišta na Crvenom krstu. Negde 1992. godine osetio je zamor, jer je imao i po 25 predstava mesečno. Nije hteo više da ulazi u nove projekte.

– Zbog poštovanja prema Soji Jovanović, posle toga sam igrao i bio joj asistent u njenoj pretposlednjoj predstavi "Kabare" Boba Fosa, kao i u "Lutki sa naslovne strane" Miše Vukobratovića. Sve ove godine najviše sam se angažovao na mom kabareu nazvanom "Dobra stara vremena". Ta predstava koja je počela najpre da se daje u foajeu još nezavršenog Pozorišta na Terazijama, a i danas je tamo, bila je u neku ruku priprema za narod. Za one ljude koji su, možda, u jednom trenutku posumnjali da od nas više neće biti ništa, da se čuvenom Pozorištu na Terazijama izgubio svaki trag. Kabare "Dobra stara vremena",u kojem je stalno angažovana Lola Novaković, ali često gostuju Tanja Bošković i druge poznate ličnosti iz kulture, dobio je veliku podršku i od grada – kaže Rade Marjanović.

Pre dve godine on je slavio trideset godina umetničkog rada. Sada u saradnji sa kolegama sve čini da oživi predstavu "Neki to vole vruće" koja se nekada neprekidno igrala deset godina i imala više od 200 izvođenja. Da to bude omaž velikoj rediteljki Soji Jovanović. On ne spori da je kruna njegove glumačke kreacije mjuzikl "Priča o konju", za koji je libreto napisan po motivima jedne Tolstojeve pripovetke.

– Toj predstavi je vrhunskom koreografijom dušu udahnula Lidija Pilipenko, a sve je do savršenstva doveo prof. Miroslav Belović koji je, činilo se, živeo za tu predstavu. Naravno, da smo i mi glumci dali sve od sebe da stvorimo mjuzikl o kojem će se pričati i dugo, dugo pamtiti. Zato stalno i govorim da je za dobar mjuzikl, sem glamura i kvalitetnih glumaca, u čemu ne oskudevamo i što me mnogo raduje, potreban i libreto sa dramskim nabojem. Kad se sve to sklopi, publika dobija praznik za oči i srce, to je pun pogodak. E, mi sada za takvim nečim tragamo – uveren je Rade Marjanović da će u tom traganju stići i do cilja.

A ono, ona četiri asa koja sam stalno sanjao? Ne mogu da se rastanem od legende mjuzikla, a da još jednom ne priupitam za te nezaboravne likove.

– To je neverovatno da predstava uspe, da doživimo ovacije i visoke ocene o našoj glumi, a da sve četvoro budemo toliko različiti. Individualci jaki kao stene. Mislim na nas, Milenka Pavlova, Danicu Maksimović, Tanju Bošković, pa hajde i na sebe. Verujem da ništa ne bismo uradili da nismo imali zajednički cilj – vrhunsku zabavu, glumu, predstavu o kojoj će brujati Beograd. Izgleda da smo istinski uspeli čim vam se i u snu pojavljujemo – šeretski objašnjava Rade Marjanović predanost mjuziklu glumačkog kvarteta sa Terazija.