Nema anđela na Bliskom istoku

Venecija, Lido – Ima jedan film koji kao da ne pripada onom što je selektovano u glavni takmičarski program 70. Mostre. Snimljen u jednom kadru – sekvenci, u trajanju 81. minuta, film „Ana Arabia“, poznatog i cenjenog izraelskog reditelja i scenariste Amosa Gitajia, nije od one vrste filma koji će publiku osvojiti svojom formom, stilom ili rediteljskim rukopisom niti pričom uobičajenom za filmove koji stižu sa podneblja Bliskog istoka, pa i iz zbirke ovog autora u kojoj su „Kipur: ratna sećanja“, „Kuća“, „Slobodna zona“, „Uskrs“, „Obećana zemlja“ ili „Kedoš“. Gitajiev film osvaja svojom sadržinom i suštinom trenutaka života omanje zajednice Jevreja i Arapa, koji zajedno, u međusobnom srodstvu i u mešanim brakovima, žive u gotovo zaboravljenoj enklavi u Džafi, nadomak Tel Aviva. Konačno jedan film na uvek vruću temu, bez brutalnosti, agresije i smrti.

Ana Arabija nije ime, šta ovo tačno znači?

Na arapskom – ja, Arap.

Film bez velikih pokreta kamere, bez mnogo dešavanja unutar kadra, ali Vi uspevate da uvučete gledaoca u neodoljivi mikrokosmos jevrejsko-arapske porodice koja živi u velikoj ljubavi, na pravom ostrvu mira?

Mislio sam da ja na stanovnike ove regije koji su mnogo patili i pate i koji žive u spirali sve veće brutalnosti, jedinu „antibomba bombu“ koju mogu da „bacim“ jeste da govorim nešto potpuno suprotno. Šta je drugačije i suprotno? Baš to da pokažemo da ljudi žive zajedno, da mogu da vole jedno drugo i da tako izbegnemo onaj uobičajeni „anđeoski portret“ Bliskog istoka. Jer, upravo je taj „anđeoski portret“ po kojem se razni fanatici i nacionalisti ubijaju međusobno bez ikakvih obzira, najveći otrov. Ljudi su satkani od kontradikcija i ovaj film je omaž ljudskoj kontradiktornosti.

U velikom svetu filma, sa „Ana Arabijom“ ste pokazali da šaputanje može biti glasnije od vike?

Mnogi su iznenađeni, ali su i jasno shvatili da film o Palestincima i Izraelcima može da postoji i bez krvavih scena sukoba, rata, mržnje.

Viđen je u Veneciji i izraelski film „Vitlejem“, posle kojeg su mi mnoge kolege rekle da su na palestinskoj strani i da smatraju da je Izrael preagresivan. Smeta li Vam to?

Ja sam za to da ljudi imaju prava da kažu šta misle, ne želim da eliminišem kriticizam. Bez ikakve demagogije mogu da kažem da smatram da Izrael zaslužuje da bude kritikovan, Palestina i druge arapske zemlje takođe. I to treba prihvatiti. Ja takođe prihvatam i smatram da Izrael ne radi anđeoske stvari. Nisam religiozan, ali dolazim iz tradicije u kojoj je od davnina postojala velika škola kriticizma. Čak su i veliki biblijski tekstovi – kritički tekstovi, a ne pablik rilejšen. Kao što znate, čak je i slavljeni i voljeni kralj David u Bibliji kritikovan kao nemoralan.

U tom smislu, da li film treba da bude ogledalo društva ili alat s kojim se može popravljati društvo?

I jedno i drugo. Filmski stvaraoci nisu samo jednostavni pioni istorije. Za neke od nas film je način na koji govorimo i na koji iskazujemo ono što mislimo. Trebalo je da postanem arhitekta, jer sam prvo završio arhitekturu, ali sam počeo da snimam filmove jer sam shvatio da želim da svoje misli iznesem napolje, među ljude.

Da li je film pravo mesto za političku dekoraciju?

Zašto da ne, ukoliko imate nešto vredno da kažete.

Da li je Vaš film politička dekoracija?

Vidite, jedna od najstarijih procedura i procesa na Bliskom istoku je – eliminisati one druge. To je, recimo, u Iraku dovelo do toga da tamo više ne postoje hrišćanske i jevrejske zajednice, a one su bile neke od najstarijih dijaspora u istoriji. Sva ta procedura etničkog čišćenja je katastrofalna. Trebalo bi da budemo kolevka civilizacije na Mediteranu, a šta se događa? Treba konačno da prihvatimo da je dovoljno i dozvoljeno da se ne slažemo, ali da se složimo da treba prestati sa brutalnošću.

Sirija Vam je blizu, kako Vi gledate na ambicije SAD da interveniše bez saglasnosti UN?

Imamo već dovoljno nezaposlenih ljudi na planeti i ne trebaju nam još i nezaposleni političari! Oni su bili prilično lenji i ne mnogo hrabri da pokušaju da pokrenu stvari na Bliskom istoku napred. Što se Sirije tiče, zaista ne znam šta da mislim, jer ne razumem svrhu i razloge za masakr. Najbolji način da se to prekine jeste da pustimo te dobro odevene, pametne momke da siđu sa golf-terena i izađu iz svojih limuzina i da pokušaju da učine nešto. Upornim pregovorima i bez lažnih ideja o perfekciji. Po meni, težnja za perfekcijom je razlog za neprestani rat. Svaka strana tvrdi da je nobl, najoriginalnija i najviše u pravu. Dosta! Umorni smo od ove vrste komunikacije.

--------------------------------------------------------

Leh Valensa i predsednik Napolitano na Lidu

U samoj završnici 70. Mostre, dva filma i dva filmska događaja priredili su i radost i osveženje. Legendarni poljski autor Andžej Vajda prijatno je iznenadio energičnošću biografskog igranog filma „Valensa, čovek nade“, zbog koga se na Lidu pojavio lider „Solidarnosti“ i bivši poljski predsednik Leh Valensa, veoma raspoložen za intervjue. Drugu filmsku radost priredio je italijanski maestro Etore Skola sa uzbudljivim dokumentarno-igranim filmom „Kako je čudno zvati se Federiko: Skola priča o Feliniju“. Na ceremoniju dodele „Zlatnog lava“ za životno delo Etore Skoli, danas dolazi i predsednik Republike Italije Đorđo Napolitano.