Odelo otkriva čoveka

Čim otopli i zamirišu lipe, na beogradskim ulicama počinje parada svakojakih letnjih odevnih novotarija. Uglavnom ženskih. Mangupi bi u žargonu rekli: "Puk’o akvarijum". Po izgledu domaće mladeži vidi se da smo slobodno društvo. Devojke s obnaženim stomacima i dekoltiranim majičicama; kod oba pola prevladavaju farmerice; otmena odela poslovnih ljudi ("japija") i kostimi njihovih koleginica; bezobrazni "minići" i šarene "bermuda" pantalonice; kačketi, šeširi, ukrasni detalji kao što su ogrlice, perlice, narukvice, naočari za sunce, tetovaže ili minđuše i "pirsing" nausnice i nanosnice; smesa zaboravljenih modnih "trendova" i najnovijih izuma svetske modne industrije. Retko ko će na ulicu izaći "drljav", prljav, bez obaziranja na to šta će "svet" o njemu misliti.

Odevanje je pre mnogo vekova prestalo da bude puka zaštita od klimatskih uticaja i postalo način prenošenja poruka: ono sam šta nosim, drugačiji, manje ili više kreativan i obavešten o modi, bogat ili siromašan, imam ili nemam ukusa, baš-me-briga, odelo ne čini čoveka... Inače, godišnje se u svetu proda četiri milijarde komada robe za odevanje. Modna industrija preko medija uverava potrošače da baš odeća, ukrasi i mirisi čine čoveka dostojnim pažnje i ugleda. Tome se nije priklonio samo još poneki mislilac, usamljenik ili siromah. 

Prvi pogled je veoma važan u svakom susretu. Drugačiji utisak će ostaviti ista žena odevena u isparanu džak-haljinu ili "skockana" u savršen sklad odevnih predmeta i ukrasa. Zajednički imenitelj odgovora većine sagovornika na temu čini li odelo čoveka glasi: "Okriva ga". Govorili su i o tome kako se oblači "naš svet", ali i odgovorili na pitanje: "Šta je najveći izum u istoriji odevanja?"

Vesna Mandić, direktorka modne agencije "Fabrika" potvrđuje da je uloga modne industrije u globalnim razmerama – ogromna.

"Svako živo biće ima potrebu da izgleda lepo ili lepše, nego što zaista jeste. Beograđani, generalno imaju stila, mada je uticaj ’kvazikulture’ i raznih medija poslednjih petnaestak godina učinio svoje. Ipak, polako se menja nabolje. Kod nas je veoma malo savršeno odevenih ljudi. Grozno je odeven onaj ko nosi lepe stvari koje ga ne čine lepim. Obuća je najveći izum..."

Zlata Petković, dramska umetnica, važi za "porodičnu" glumicu, jer se dopada i deci i starijima. Ona je izuzetak od pravila da poznate, javne ličnosti posvećuju mnogo pažnje oblačenju. To ne znači da je neukusno odevena, naprotiv – ne odstupa od svog ukusa poneta modnim "vriskovima". Mada, poneki detalj iz "trenda" prihvati, pod uslovom da joj sasvim odgovara. Dok govori o oblačenju odevena je u crvenu tuniku, farmerke i sandale.

"Neopterećena sam garderobom. Volim apa-drapa modu. Malo šljampavo, opušteno. Farmerke su, bez pardona, najveći izum u odevanju. Praktične, svima dostupne. Držala sam u ruci farmerke od hiljadu evra za koje možeš kupiti tri pristojne večernje haljine. Ali imaš i farmerke od hiljadu dinara koje se ne razlikuju mnogo od onih skupih, samo što im se ne vidi firma. Za svečane prilike koristim malu, crnu ’koktel haljinu’, svedenu, glat varijantu ’za sva vremena’. Kako je rekao Jovan Ristić, reditelj: ’Obuci za promenu nešto veselo crno’. Može da se nosi trideset godina u istim prilikama. Naši ljudi su korektno obučeni, ali ima i preterivanja. Goli stomaci, produžene bermude, minići na loše građenim osobama. Pitam se – imaju li ogledalo? U ovom našem ‘produženom trenutku’ sve je moderno i dozvoljeno. Visoke tanke štikle, platforme, ravne baletanke. Sreća da ne postoji samo jedan trend, tako da ljudi mogu da biraju. Estetika se stiče u porodici. Malo ko ima stilistu. Ili imitiraš ili si kontra, a to je bunt... Mislim da je u redu to što postoje pravila oblačenja u nekim poslovnim zgradama. Ali nema ništa gore od nekih pojava na TV. Damica nosi tri broja manju haljinu (suknju) i ne ume da je iznese. Stalno je povlači nadole. Oseća se grozomorno. Kada ona stoji pred ogledalom i ne diše, tada je sve u redu s haljinom. Ali kada izađe pred kameru i počne da vrcka, ili sedne, suknjica pretesna, pale bretele, vidi se ono što i nije baš pristojno. One misle – kamera ne vidi. A kamera ima četvoro očiju. U pozorištu sam volela da igram u salonskim komadima sa stilskim kostimima. Glumica koja ne ume da hoda ili sedi, teško prihvata kostim. Scenski pokret se uči i stiče. Priznali to ili ne, garderoba ipak čini čoveka. Pre će neko da ti posveti pažnju ako si odeven ‘fensi’, nego ako nosiš odeću sa buvljaka. Ima dama skockanih za svako doba dana. Moja prijateljica Biljana Ristić, recimo, doterana je i kada pijemo jutarnju kafu. Njoj sve to dobro stoji, jer ume da izabere i da nosi."

Dragan Šovljanski, etnolog smatra da je garderoba veliko skladište nepotrebnih stvari koje treba nositi tokom godine. Modu diktiraju pokretne slike. Patike, ako su dobre, najveći su izum u istoriji odevanja. Savršeno odevena osoba u srpskim uslovima, danas, može obući šta god hoće..."

Šta obući sutra, pitanje je sad.