Šta je zajedničko Nemcima i Srbima

U Srbiji je trenutno takva klima koja ne omogućava ljudima putovanja u druge zemlje. Ogroman procenat mladih nikad nije bio u nekoj drugoj državi. Zašto su bitna putovanja? Čovek na putovanjima širi svoje horizonte i vidike. Uviđa da nije sam i da oko njega postoje drugi ljudi, nacije, rase, veroispovesti i uči se da živi u skladu sa tim. Putovanja omogućuju razmenu ideja, mišljenja, učenje novih stvari. Mark Tven je napisao sledeće: „Putovanje je fatalno za predrasude, netrpeljivost i uskogrudnost.“

Imao sam tu sreću da sam dobio, a i prihvatio, poziv jedne divne porodice da provedem izvesno vreme u Nemačkoj. Do tad nisam nikad putovao. Čudno je to, razmišljao sam, nikad nisam putovao, a nalazim se u kasnim dvadesetim godinama. Nekima je putovanje nešto prirodno. Pomisao da ću napustiti zemlju u meni je budila uzbuđenje i malu dozu straha. Uzbuđenje jer odlazim, ali ću imati priliku da vidim kako žive ljudi van mojih vidika. Strah –  neki čudan osećaj koji se javio – jer napuštam ljušturu kojom sam bio ograničen i odlazim u nepoznato. Ali, rekao sam sebi da je strah čovekov najveći neprijatelj i ako se budem stalno plašio neću se nikad pomeriti sa mrtve tačke. U svakom slučaju, biće to jedna zanimljiva avantura, kako se na kraju i pokazalo.

Putujući kroz nekoliko nemačkih gradova uočio sam razlike u sistemima, ljudima ali i sličnosti u nekim stvarima sa našom zemljom.

Ono što je Srbiji i Nemačkoj zajedničko jeste istorija; bogata poput neke riznice. Međutim, Nemačka u toj svojoj istoriji ima jednu veliku mrlju koju, kako bi naši stari rekli, ne bi „ni Sava ni Dunav oprali“. U ovom slučaju Rajna ni Majna. Da, u pitanju je nacistička prošlost.

Nemačka se našla u vrtlogu promena posle 1918. Svet se menjao i Nemci nisu dugo mogli sebe da pronađu u svemu tome. Usledilo je rušenje carstva i uspostavljanje „Vajmarske Nemačke“. Na krilima ekonomske krize koja je pogodila i svet i Nemačku koja je dodatno bila opterećena reparacionim dugovima doleteli su odredi smrti koji će prvo harati Nemačkom, a zatim i svetom. Nacizam je iskoristio bedu i siromaštvo ljudi. Strah su koristili kao sredstvo da osvoje vlast manipulacijom.

Nemci su kroz sistem rešili da povedu borbu protiv pošasti kakav je nacizam. Pre svega kod dece putem edukacije. Jedna od aktivnosti učenika je da posećuju konclogore. Da bi učenici stvarno i shvatili sve strahote jednog takvog sistema, imaju zadatak da, dobijajući ime i prezime žrtava, istraže ko je bio i kakva je bila sudbina jednog od zarobljenika. Možda je surovo, ali je veoma poučno. Isto tako, učenici se kroz predmet Etika osvrću na istoriju religije, uče o sistemima, društvima i ponovo se osvrću na nacizam. Traže njegove korene i uzroke. Uče kako da spreče da se ponovi nešto tako. Na neki način kao borba protiv neke hronične bolesti. Uči se da su podjednako krivi oni koji su znali za zločine i oni koji su ćutali i pravili se da ništa ne vide i ne znaju.

Zemlja koje je pre više od pola veka imala temelje u jednoj takvoj mračnoj ideologiji postala je zemlja u kojoj sam ja mogao da čujem sve moguće jezike sveta i da vidim sve moguće rase ljudi.

Tada sam pomislio i na našu istoriju. Mi smo tokom ratnih četrdesetih bili na ispravnoj strani u borbi protiv nacizma. Ali, pola veka kasnije dešavalo se nešto što nas i dalje drži u jednom začaranom krugu, nešto što nam ne da da idemo dalje. Nažalost, više od pola veka u Srbiji se vodi rat, ali ovaj put ne u rovovima niti je krvav kao pravi, ali to je rat koji se vodi u umovima ljudi. I dalje se delimo na četnike i partizane, i dalje jedan zločin opravdavamo drugim zločinom. I dalje smo zarobljeni u prošlosti, a želimo i stremimo ka budućnosti.

Da bismo izašli iz začaranog kruga i iz mračnih i ratnih devedesetih potrebna nam je volja. Potrebna nam je odgovornost. Ta odgovornost mora da se rodi ne samo „na našoj strani“ već kod svih na Balkanu. Ali, to pre svega zavisi od političkih elita. One treba da probude svest kod ljudi, a da edukacijom utiču na mlade da bi mogli da prepoznaju zlo i da ga izbegnu u budućnosti.

Stigavši u Nemačku u jedan mali gradić imao sam predrasudu da su Nemci kao mnogi „zapadnjaci“ hladni. Uočio sam neke razlike u međuljudskim odnosima i uopšte odnos prema okolini i društvu. Žive u kućama koje su skromne, jednostavne i obične. Iako imaju mnogo bolji standard od nas. Kod nas su kuće često dvospratne i višespratne, gde može da živi zajedno više generacija jedne porodice. Imao sam osećaj kao da se jedino takmiče sa komšijama čije će dvorište biti uređenije i lepše. Za razliku od nas, komšije retko kad odlaze jedni kod drugih. Poštuju se i uvažavaju i pozdrave na ulici, ali nema tog druženja. Šetajući ulicom ljudi i deca su me pozdravljali, iako nisu znali ni ko sam ni odakle sam. Ono što sam zapazio i što mi je bilo zanimljivo jeste njihov odnos prema drugima. Autoputevi su često bili zakrčeni, ali osim zujanja automobila nisam mogao da čujem zvuk sirene. Bila je neka čudna, pomalo sablasna tišina. Svi su u miru čekali da prođe gužva. Isto tako, prolazeći kroz Frankfurt, Vizbaden i još neke druge gradove primetio sam da su im ulice čiste, da nigde nema smeća. To pokazuje kakav odnos imaju prema svom okruženju i sredini i na kraju prema samima sebi.

Od mračnog vremena kada je u Nemačkoj sve što je drugačije smatrano nečistim i nepoželjnim, Nemačka je postala zemlja u kojoj žive i rade ljudi iz svih krajeva sveta. U toj različitosti je njena snaga i lepota. Niko od njih, verujem, neće se stideti da kaže da živi u Nemačkoj niti da sebe naziva Nemcem. Sva ta različitost se svodi na opšte dobro pojedinca i države. Ceni se rad. Kod nas je takva klima da neke grupacije pozivaju na zabrane i ukidanja nekih manifestacija koje donose novac ovoj siromašnoj zemlji, poput roštiljijade ili dana piva, jer padaju u vreme posta. Nemci su naučeni da zarade novac. Školski sistem, koji je u potpunosti drugačiji od našeg, omogućava da kroz praksu deca uče, rade i zarađuju. Viđao sam veoma mlade ljude na radnim mestima, što je kod nas prava retkost.

Nailazimo na jedan problem koji ima i Srbija. Natalitet. Iako je Nemačka, bar sa našeg gledišta, zemlja dobrog standarda, Nemci su nacija koja stari i ima problem sa natalitetom. Baš kao i mi. Ali ono što Nemačku čini drugačijom od Srbije jeste to što ljudi u nju dolaze, čime ona rešava problem nataliteta, a iz Srbije ljudi odlaze. Zbog čega je to tako? Šta to ima Nemačka, a nema Srbija? Rešenje je u ekonomiji, snažnoj, koja omogućava pristojan život. Ekonomija koja jača državu i u kojoj se niko ne stidi da kaže da je Nemac, bilo da je stranac bilo neko ko živi generacijama u Nemačkoj.

Time Nemačka privlači i inteligenciju koja doprinosi njenom razvoju. Postoji sistem institucija koje predstavljaju dobro uređeno društvo. Taj sistem se ne temelji na ličnosti predsednika, političara ili partija.

To je sve prolazno. Zato postoje institucije i zakoni koji traju. To je ono što bi trebalo da naučimo od Nemačke.

Modernost Nemačke počiva na autoputevima, na modernoj železnici, infrastrukturi koja omogućava brži protok robe, dobara i ljudi. Brži i stabilniji protok ljudi omogućava njihovu mobilnost što je temelj zdrave i uspešne ekonomije. Osnova svega toga je obrazovanje.

Njihov obrazovni sistem je drugačiji. Postoje glavni predmeti poput nemačkog jezika, matematike i stranih jezika. Na te predmete je stavljen poseban akcenat. U Srbiji se u nastavi istorije po razredima uče vremenske epohe. Kod nas je znanje enciklopedijskog karaktera i često nije primereno uzrastu učenika. U Nemačkoj je nastava u obliku krugova koji se povećavaju, čime se stalno ponavlja ranije usvojeno gradivo pa se znanje proširuje svake godine. U Srbiji je nastava stepenasta. Asociralo me na stepenice. Kada se pređe koji stepenik (viši nivo znanja) ne osvrće se na prethodni nego se ide dalje.

Pitao sam se šta se desilo sa mojom zemljom koja je pre vek i po prednjačila sa evropskim zemljama u modernizaciji države, društva i ekonomije; sa Srbijom koja je pratila trendove pa je npr. sedam godina posle Belovog telefona uveden i prvi telefon kod nas – 1883. Istovremeno kada je izgrađena prva električna centrala u Beogradu u Evropi se o električnom osvetljenju pričalo kao o čudu koje je dve godine pre toga predstavljeno na Svetskoj izložbi u Parizu.

Danas je slika mnogo drugačija. Deluje kao da je Srbija ostala i dalje u devetnaestom veku. Mnogo nas deli od brzih vozova evropskih železnica koji jure po 300 km na sat i naših vozova koji na nekim deonicama smeju da voze do 30 km na sat. Gde smo se to izgubili u vremenu i kako se to desilo?