Tri brata u Gardi Vojske Srbije

Potekli su iz radničke porodice, iz sela Tijovac kod Kuršumlije. Prva obuka su im bile dedine ratne priče i lov. Danas su tri rođena brata Zoran, Goran i Ivan Šejić pripadnici Garde Vojske Srbije. Najstariji Zoran je u "kobrama", a Goran i najmlađi Ivan u vojnoj policiji. Malo je teže razgovarati sa svom trojicom odjednom, jer su na različitim dužnostima, i to specijalnim, na zadacima obezbeđenja važnih ličnosti i objekata. Ali, zahvaljujući razumevanju starešina nekako su našli vreme za susret sa novinarom i fotoreporterom.

Najstariji brat Šejić je posle završene srednje škole – matematičke gimnazije – otišao na odsluženje vojnog roka, bio je u Prištini, Peći, Kosovskoj Mitrovici. Pri kraju vojnog roka izašao je konkurs za školovanje podoficira. Preselio se u Požarevac i po završetku škole postao pešadijski podoficir. Karijeru je nastavio u Gardijskoj brigadi u vodu vojne policije za specijalne namene. Četiri godine je komandovao odeljenjem za protivdiverzantsku zaštitu, a zatim prešao u bataljon specijalne namene "Kobra". Sada radi na obezbeđenju najvažnijih ljudi u državi. Više puta je nagrađivan, odlikovan i vanredno unapređen.

Nema podataka da li su nekada tri brata bili istovremeno u jednoj brigadi, ali i u svetskim armijama, i ako ima takvih slučajeva, oni su svakako retkost.

Najstariji brat se oseća "krivim" što su i Goran i Ivan krenuli njegovim stopama.

– Više od deset godina sam profesionalni vojnik. Pričao sam braći o svom poslu i njima se to svidelo. I oni su poželeli da obuku uniformu – kaže Zoran.

Srednji po rođenju, Goran, završio je ekonomsku školu. U podgoričkom bataljonu dobio je najbolje ocene i tako stekao uslove da se po ugledu na brata, zaposli u tadašnjoj Gardijskoj brigadi. Od 2001. godine je u 25. bataljonu vojne policije, u prvoj četi specijalne namene, prvo kao vojnik po ugovoru, a posle dve i po godine stekao je uslov da ga predlože za podoficira. Sada je u činu vodnika. (Zoran je stariji vodnik, a Ivan desetar po ugovoru.)

Ivan je došao u gardu 2005. godine, takođe u prvu četu specijalne namene u 25. bataljonu i Goran mu je bio komandir odeljenja. I on namerava da se školuje i pridruži dvojici starije braće u podoficirskom činu.

Šejići su familija ratničke tradicije koja seže do čukundede. Pradeda Vasilije je šest godina proveo u borbama u balkanskim i Prvom svetskom ratu, deda Radojica je bio učesnik narodnooslobodilačke borbe, odlikovan je više puta, a dobio je i medalju zasluga za narod.

– Odrasli smo na selu, a deda nam je svojim pričama usadio ljubav prema oružju. S njim smo kao deca odlazili i u lov na zečeve, vukove i divlje svinje u šumama kod Kuršumlijske banje.

Posao ih je doveo u Beograd.

Zoran ima i porodicu, suprugu Jelenu i sinove Mihaila i Veljka, Goran je oženjen Milicom, a Ivan ima devojku, ali još ne razmišlja o ženidbi.

Nova su vremena, i za pripadnike Garde nije dovoljno samo vešto baratanje oružjem i specijalna fizička obuka. Braća su naučila sve tajne vojničkog posla, sada uče engleski, jer se nadaju da će, kad za to dođe prilika, otići i u neku od mirovnih misija u svetu. U koju zemlju nije im toliko bitno, ali bi želeli i da se na tom poslu oprobaju.

Do tada, do nekog dužeg puta, skoknu u Kuršumliju, da obiđu roditelje.

– Nije ni majci bilo lako da nas gaji. Znate šta znači samo spremiti hranu za četiri muškarca... Dolaze i oni nas da obiđu, ali češće smo mi kod njih, ipak smo mi mlađi... – kaže Zoran.